Душан: Отац ме је прво ”упознао” са Мајкл Џорданом

У овом тренутку, у неком паралелном свету у којем коронавирус није погодио свет, Душан Домовић Булут и његови 3x3 саборци, припремали би се за највећи догађај у њиховим каријерама. За Олимпијске игре које почињу за нешто више од два месеца. Како тај универзум, ипак, не постоји, најбољи баскеташ на свету има слободно лето, а деби на Играма имаће за годину дана.

Слободно време Домовић-Булут проводи у Новом Саду одакле се јавио водитељима ”подкаста” ”Корнер”. Прича је почела о филму ”Белци не умеју да скачу” (грех је не написати назив овог филма у оригиналу ”White men can’t jump”).

- Гледао сам тај филм и отац ме је питао да ли желим да тренирам кошарку… Волео сам филм, знате, и тако је почело - сећа се Булут, првопласирани на ранг листама ФИБА 3x3 и човек који је освојио шест златних медаља са Србијом.

Булут је један од најзначајнијих играча за промоцију ове дисциплине. Он је врх баскета као што су Никола Јокић и Лука Дончић елита кошарке. Зашто помињемо баш ову двојицу НБА суперстарова? Зато што је на питање - кога замишља као идеалне саиграче у тиму 3x3 као из топа испалио:

- Бирао бих Луку Дончића и Николу Јокића.

Узори у игри мењали су се како се Булут полако пребацивао са кошарке на баскет.

- Отац ме је прво ”упознао” са Мајкл Џорданом, рекао ми је да је то најбољи играч на свету. Можеш неке ствари да научиш од њега ако желиш да будеш професионалац. Џордан ми је био прави узор јер је проширио његов бренд много даље од кошаркашког терена. То је оно што ја желим када завршим каријеру.

Ипак, с обзиром да је био плејмејкер и да, као и остатак света, није имао физичке предиспозиције као највећи играч свих времена, Булут је полако почео да се фокусира на друге играче - Герија Пејтона, Џона Стоктона, Џејсона Вилијамса, Алена Ајверсона, Стефона Марберија и, јединог међу њима који није био ”јединица”, Латрела Сприела.

Игра је ”успорила” за најбољег баскеташа, тако да је своју игру и психолошки приступ подигао на виши ниво.

- Почео сам да пратим покрете тела, да гледам противнике у очи, да схватам њихове емоције, с обзиром да немам физичке предиспозиције да будем најбољи на свету. Ако желиш да будеш најбољи, мораш и да будеш одличан дефанзивац. А онда мораш да користиш различита оружја - истиче Булут.

Следеће године, Србија ће бити један од највећих фаворита за златну медаљу на Олимпијским играма. То би био врхунац. А шта би значило да чује химну Србије на победничком постољу у Токију за Булута?

- То је судбина. Увек замишљам дешавања. И видео сам себе како стојим са златном медаљом око врата и слушам химну. То би био толико поносан тренутак за нас четворицу који смо у овоме од почетка. То је коначан циљ и био бих невероватно поносан.