Aна: И у затвору је боље, тамо макар имаш једну обавезну шетњу дневно

Два месеца смо чекали дозволу амбасаде да кренемо кући, да бисмо дочекали ово! Био је први коментар Ане Дабовић из карантина у Игалу. У који је заједно са својим сапутницима из Француске спроведена право са црногорске границе. Још почетком месеца.

Сада се смеје! Навикла се, прихватила околности... Али, првог дана јој није било до осмеха.

- Првог дана сам само читала. Нисам чак ништа није јела. Само сам читала и спавала. Мислила сам да ће ми тако дан брже проћи. И тако читајући нишла сам на једну реченицу. Свима сам је посла-ла. Мама се баш и забринула после тога – причала је смејући се.

Реченица иде оприлике овако...

- Нешто у смислу, ако гледам са негативно, онда очекујем катастрофу, а са позитивне стране - надам се да ће да ме удари камион. Ето тако сам се тог првог дана осећала.

Сада се навикла на чињеницу да је закључана у хотелу. И да ће ту морати да остане прописаних 14 дана. Десет је већ прошло. Помирила се и са чињеницом да јој то значајно ремети планове. Да неће стићи да окупљање репрезентације, на припреме које почињу 15. јуна, на Златибору.

- Јавила сам се Марини. У сталном смо контакту. Чуле смо се и пре него што смо ми кренули из Француске, замолила сам да ми помере прегледе у Кошутњаку са уторка на петак, како бих могла неко време да будем код куће. И Савез ми је изашао у сусрет. Али, стварно нисам очекивала да ћемо бити у карантину. Чак сам им се и са границе јавила, да ми неко помогне... Али, нема мени помоћи – узвратила је гласно се смејући.

Онда је глас попримио врло озбиљан тон. Није шала...

- Знате, никада пре нисам пропустила припреме репрезентације. Само је било ситуација када сам каснила из Америке, због обавеза у ВНБА. Стварно никада пре нисам била у оваквој ситуацији. И непријатно ми је. Да сам знала да ће овако бити, ишла бих право из Француске у Србију, па после припрема дошла у Херцег Нови.

Наравно, учиниће све да дође на Златибор и прикључи се екипи.

- Расположена сам да дођем на Златибор, чим се заврши карантин. Ако ништа, макар да се се јавим. Иако ове припреме нису класичне, већ више да се мало окупимо и видимо, стварно бих волела да дођем. Али, не бих волела да по повратку са Златибора опет морам у карантин – узвратила је киселог осмеха.

Вратила се на почетак приче. Како је читаво путовање из Француске до Црне Горе било доста – у најмању руку – необично. Ана је употребила јачи израз...

- Ма све је било лудило!

Како нису дочекали авион који бих их из Француске довезао до куће, Ана, њен дечко Илија, иначе ватерполиста Монпељеа, и још неколико пријатеља, кренули су колима за Херцег Нови.

- Рекли су нам да будемо на граници 1. јуна. Ми смо кренули три дана раније. Али, успут нам се покварио аутомобил. Онда смо изнајмили кола и наставили даље. Онда су нам рекли да треба неколико аутомобила да се скупи на граници, некакав конвој. А ми смо били једини који су се појавили...

Одатле их је војска спровела у Игало. Где се и сада налазе.

- Иначе, амбасада Црне Горе у Француској није знала да нам каже какве су овде процедуре, да ли ћемо морати у карантин. Ми смо пред пут урадили тестове на корону. Сви смо били негативни. Па, ми смо већ у Монпељеу били у карантину. Два месеца! Сви знамо да је у Француској ситуација са коронавирусом била доста тежа. Али, тамо смо могли да излазимо два пута дневно напоље. Са папиром, али успевали смо чак и да тренирамо једном дневно. Сналазили смо се.

А сада...

- Сада смо кренули јогу да радимо – узвратила је Ана. 

Никад није била неко ко воли да кука. Нећете је чути да се жали. Већ увек из свега жели да извуче најбоље.

- Волим да анализирам ствари, да прођем кроз све ситуације. Све ми је занимљиво. Да није репрезентације, не би ни ово падало толико тешко, јер немам никакве друге обевезе. Слободна сам два месеца. Али, то што не могу да стигнем на припреме ми је створи-ло нервозу. Планирала сам да ових десетак дана тренирам, па да одем на Златибор. Ово ми је стварно пореметило планове – поручила је Ана Дабовић.

Главни утисак је да су буквално закључани у хотелу.

- Најгоре ми је било када смо ушли у хотел, војска нас је спровела са границе, а онда су нас закључали у собу – узвратила је Ана, па додала: - И у затвору је боље. Тамо макар имаш једну обавезну шетњу дневно.