Tačno je 15 godina od kako je najtalentovanija generacija našeg rukometa u novom milenijumu (bez namere da umanjimo uspeh zlatnih juniora iz Atine 2000) osvojila drugo zlato, svetsko, samo godinu pošto se u Beogradu, isto u avgustu, popela na krov Evrope.
Bili su deca od zlata, s takvim imidžom su počeli karijere, stručnjaci su predviđali, blistave.
Budući da su im tih vrelih prvih avgustovskih dana u Persijskom zalivu jedini ozbiljni konkurenti bili Hrvati, koje su savladali u polufinalu golom razlike, a u čijoj generaciji su bili Duvnjak, Čupić, Kopljar, Blažević... ništa drugo sem potvrde krune nije se očekivalo.
Bila je to već, uz nekoliko promena u odnosu na Beograd, uhodana priča, ona koja je početkom obećavala isto tako zlatnu budućnost.
Međutim, ispostaviće se, ta madalja i svetsko srebro juniora dve nedelje kasnije, u kojima su učestvovala i petorica ovih momaka (Šešum, Perišić, Prodanović, Marković i Beljanski) koji su po dolasku iz Katara produžili pravo u Mađarsku, biće poslednje naših mlađih kategorija (peto mesto na EP kadeta u Crnoj Gori najveći je domet od tad).
A, generacija u koju su se polagale nade nekog budućeg zlatnog doba (ovih dana se navršava i 36 godina od apsolutnog trijumfa jugoslovenskog rukometa na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu, najsjajnijih medalja u obe konkurencije) selektirana je za Evropsko prvenstvo u Beogradu 2004. gde su kao klinci napunili Pionir...
Kompletan tekst možete da pročitate u broju Sportskog žurnala za 11. avgust. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
