U Los Anđelesu 2028. zajedno pod zastavom Srbije

O ženskoj košarci se ne govori mnogo. Naročito ne o klupskoj. Nekako ispod radara prolazi i lakoća kojom Crvena zvezda već dve sezone „gazi” kroz domaće takmičenje.

Nedavno su crveno-bele dame, u poslednjem kolu ligaškog dela, protiv Mege za poluvreme postigle neverovatnih 84 poena... Za one kojima je promakao podatak – crveno-bele su pobedile Megu (126:81), u drugoj četvrtini postignut je 71 poen (49:22).

- To mora da je neki rekord, 49 poena za četvrtinu sigurno – kaže Aleksandra, starija od sestara Katanić uvodeći u priču o onome što Zvezda ove sezone radi, ali i o sestrinskoj podršci, bez obzira na borbu za minutažu, budući da sa dve godine starijom Aleksandrom deli poziciju - više sličnostima nego razlikama u karakteru, prolasku kroz lepe, ali i neke teške trenutke. Naravno, i o jednoj najvećoj zajedničkoj sportskoj želji...

Obe su se pre dve godine vratile u Crvenu zvezdu gde su igrački stasale, Aleksandra (28) iz Turske, Ivana (26) iz Londona gde je sa Lajonsima osvojila Evrokup. Obe su reprezentativke Srbije.

Aleksandra je kapiten crveno-belih dama, Ivana MVP nedavno završenog Kupa „Milan Ciga Vasojević” u Novom Sadu, gde je Zvezda da 60 razlike pobedila Novosadsku ŽKA. U šali kažu jedna je kapiten na terenu, druga u kući.

Fizički se razlikuju, po stilu igre i ne toliko, možda u nekim tehničkim sitnicama, u razgovoru se spontano dopunjuju, osmehom razoružavaju, navikle da dele sve, čak i minutažu.

Većinu igračkog puta su zajedno, a da li je nekad, možda dok su bile mlađe, bilo takmičenja ko će više da igra?

- O tome trener odlučuje... – kaže Ivana, Aleksandra se nadovezuje: - Volimo da igramo zajedno jer jedna drugu razumemo. Jednostavno, tad može agresivnije da se odigra, ako ispadnem u odbrani znam da će sestra sigurno da me „pokrije”. Nama je lakše da igramo zajedno, s tim što nas treneri ne vide baš tako, nažalost...

Koliko su slične, a koliko različite, ne razmišljaju mnogo oko odgovora...

- U suštini smo iste. Spolja to možda deluje različito, glas takođe, ali kad malo više „zakopaš” to je isto – kaže Aleksandra, Ivana je saglasna: - Jeste, samo ispoljavamo na različite načine emocije. U suštini isto razmišljamo, različito reagujemo.

Koja burnije?

- Starija sestra – kaže Ivana, Aleksandra nastavlja: – A, mlađa smiruje. Ja više pokazujem emocije i kad sam srećna i kad sam tužna, Ivana je, onako, promišljena.

Ivana dodaje:

- Kod nas je obrnuto, starija nije odgovornija, smirenija...

Ipak, za košarku se prva odlučila Aleksandra, Ivana je pratila, kao i u svemu drugom.

- Naš put je takav... Ja sam išla prva, Ivana za mnom. U jednom trenutku su nam se putevi malo razišli, pa su se opet spojili. Prvo sam ja otišla u Zvezdu, upisala srednju, fakultet (obe studiraju na FON-u), onda Ica mojim stopama... Eto, tu sam bila prva...

Ivana nastavlja:

- Tu je možda ključ svega, ona krene, ja učim na njenim greškama, sve promislim.

Tu je mudrost.

- Jeste, treba to prepoznati – odobrava Aleksandra.

Nekad ne ide sve po planu, vrhunski sport podrazumeva i neke stresne situacije, nekad i neuspeh, kako se nositi sa tim?

- Vremenom shvatiš. U mlađim selekcijama smo uvek davale sebe i to je period kad voliš košarku i igraš iz zabave, tek kad postane profesija onda počneš da razmišljaš i o drugim stvarima – ističe Ivana. Ana, kako je sestra zove, nastavlja rečenicu: – Nas dve smo uvek imale jedna drugu i porodica je uvek bila uz nas, šta god da mi odlučimo. Ali, imale smo i stav – daj da pokušam još jednom, probam na drugi način... Imamo u sebi to da želimo da uspemo, pobedimo. Naravno, ne bude uvek rezultat kakav očekuješ ili želiš, ali sama činjenica da smo probale, meni je već uspeh i možda će već sledeći pokušaj biti bolji od prethodnog.

Kao direktan primer rečenog Aleksandra navodi reprezentaciju – gde su obe prošle sve selekcije.

- Ispadala sam tri puta iz najužeg kruga za velika takmičenja, na kraju sam otišla na Olimpijske igre. Ivana je pre mene išla i na Evropsko i Svetsko prvenstvo, ali je nije „ubilo” što nije otišla na Igre u Parizu, bila je na Evropskom prvenstvu posle toga, ja nisam...

Ivana ima objašnjenje kako „preživeti”:

- Vrati se sve to. Ne dešava se uspeh preko noći, to je proces koji traje i u koji treba verovati. Nas je vodila ljubav prema košarci i što ne volimo da odustajemo, volimo da budemo pobednice. Ako jednom izgubiš, sledeći put ćeš pobediti. To je ono što nas drži. Trenutak neuspeha je možda samo znak da treba više da radiš, promeniš neke stvari gde si grešio... Upornost, istrajnost i rad se uvek vrate.

Trenutak saznanja da je jedna „prekobrojna”, kako se proživljava?

- Mnogo teško je da se prihvati da trenutno nisi nečiji izbor. Trudila si se, trenirala, ali neko ne misli da treba da budeš tu. Prvih nekoliko dana je teško, ali posle ustaneš, kažeš sebi: „Dobro, sad ću još više da treniram, sledeću put ću ja biti ta” i tako svaki put, dokle god imaš to nešto u sebi da i dalje želiš, da te „vuče” boriš se. Ipak, to je reprezentacija, nama je reprezentacija nešto sveto. Kad počne himna, jednostavno želiš da si u tom timu koji predstavlja našu zemlju. Naša reprezentacija je bila uspešna prethodnih godina i logično, želimo da budemo jedna od tih devojaka – objašnjava Aleksandra.

Odlazak na Olimpijske igre vrhunac karijere za sportistu, ali opet saznanje da Ivana ne ide pomutilo je to uzbuđenje?

- To je najteže. Koliko god da smo sestre i da se volimo najviše na svetu, svaka je za sebe individua, igračica, ali opet to gledamo kao da imamo predstavnika iz kuće, za koga ćemo da navijamo. U tom trenutku nije moglo, ali se nadamo da će u Los Anđelesu biti drugačije.

Ivana daje dodatno objašnjenje:

- Ne dešava se u istom trenutku da saznamo da jedna ide, druga ne ide. Dogodi se da prvo jedna „ispadne” i onda navija da druga prođe, tako da – prvo sažališ sebe, onda bodriš i budeš srećna zbog sestre i to je taj krug. Ali, koliko god grešile i padale, ne odustajemo – kaže Ivana, Aleksandra dodaje: - Obe smo „rogati” znaci, možda je i do toga.

Crvene zvezda je i ove i prošle sezone bez poraza prošla kroz domaću ligu, nedavno ste osvojile Kup, očekuju vas borbe u finalu plej-ofa sa Studentom. Na međunarodnoj sceni prošle godine stale ste u prvoj eliminacionoj rundi Evrokupa, ove, niste uspele da se kvalifikujete za Evroligu, u Evrokupu, posle svih pobeda u grupi, u eliminacionoj fazi bolji je bio Panatinaikos...

U čemu je razlika u odnosu na prethodnu sezonu, osim nekih neverovatnih brojki u domaćim okvirima?

- Imale smo više stranih igračica, ekipa je jača, ali možda je to faktor sreće da naiđemo na protivnika koji nam nije „legao”. Verujem da je sreća veliki faktor, ali ona se i zaluži. Možda je ove godine nismo zaslužile, ali imamo iskustvo i tebalo bi da to popravimo već naredne – ističe Ivana, dok Aleksandra dodaje: - Ekipa je bila nova i prošle i ove godine i treba prosto da se poklope neke stvari. A, to što smo dominantnije je možda zbog toga što samo igramo više presinga.

Da li je to do Marine Maljković koja zahteva identičan pristup od početka do kraja utakmice?

- Jeste sigurno – kažu u glas – Kad nam kaže: „Priđite u presing”, mi prilazimo, jer sve se borimo za minutažu i moramo da se pokažemo. Nema posustajanja – zajednička je poruka sestara i mlađim generacijama - Samo veruj i ne boj se.