Primer Sonje i Dejana Petruševa najbolje pokazuje da se ne mogu svi roditelji podvesti pod isti kalup. Već da ima i onih, nezavisnih, koji su prilikom vaganja na životnim raskrsnicama obrazovanje i „postigračku” budućnost sinova stavili u istu ravan sa košarkaškim razvojem.
Odabrali su potpuno drugačiji put, a da su vukli dobre poteze pokazuje to što Filip i David u „kurikulumu” uz igračka dostignuća, mogu da navedu odlično poznavanje engleskog i španskog, diplome koje su stekli, ali i školovanje koje nastavljaju uporedo sa košarkom.
Podrazumeva se da su ponosni na činjenicu da je Filip najkorisniji igrač dosadašnjeg dela Jadranske lige, kao i sve što je pre toga ostvario.
Sliku o njima možete da steknete i na osnovu Dejanovog odgovora na molbu da nam izdvoji najpozitivnije osobine sinova:
- Teško je govoriti o svojoj deci, pogotovo o pozitivnim stvarima. Jer, roditelj je zaslužan za dobre stvari koje radi dete i kriv za loše. Jako su samostalni i samouvereni. Imaju, osnovni cilj koji se trude da, uz našu podršku, ostvare. I na tom putu se ne obaziru na poteškoće koje ih zateknu. Prezadovoljni smo što su vrlo mladi sazreli i da gaze ka svojim ciljevima – kaže otac centra koji je s pravom u žiži javnosti.
Braća Petrušev su u košarkaškom odrastanju rad i učenje stavljali ispred unosnih i primamljivih novčanih ponuda. Tako je bilo i prilikom Filipovog povratka u Srbiju posle šest godina.
- Da smo se rukovodili profesionalnom karijerom i zaradom, njih dvojica ne bi sa 14 otišli u Španiju, a već sa 16 u Ameriku. Jer, Filip je već sa 15 je mogao da bude profesionalac u Španiji. Imao je priliku da potpiše vrlo kvalitetan ugovor. Ali, oni su bili na početku košarkaškog razvoja i životnog puta, a kad se rano uđe u profesionalizam niste u situaciji da možete da kreirate druge stvari koje su nama kao porodici bile prioritet. Pogotovo na početku, prioritet treba da bude košarkaški razvoj koji iz godine u godinu kako se košarka menja traje sve duže i duže, pogotovo kad je reč o centrima. I na tom putu još uvek nam je prioritet Filipov košarkaški razvoj. Njegov cilj je da jednog dana igra u NBA, a da bi došao u priliku da ga ostvari mora još mnogo da radi. To nam je bio osnovni uslov. O novcu nismo razmišljali, uvek su imali dovoljno. U Americi su dobijali pune stipendije, sve drugo što im je trebalo mogli smo da im obezbedimo, fokus je bio na razvoju i edukaciji.
Specifičnost porodice o kojoj pričamo je da su roditelji razgovarali sa sinovima o tome šta bi oni želeli, u čemu se osećaju komforno, a onda kad bi procenili da je reč o dobrom pravcu za budućnost bezrezervno ih podržavali.
I ništa što se dešavalo sa strane nije uticalo na promenu ideje i osnovnog plana. Tako je bilo i kad su presekli da Filip u sedmom razredu ode u Španiju.
- Filip je imao 14 kad je otišao u Vitoriju, a David nepunih 14 kad mu se pridružio. Kontaktirali su nas ljudi iz Baskonije i rekli da su Filipa pratili u mlađim kategorijama i da bi voleli da nas ugoste i prezentuju interesantan program za njegov dalji razvoj. Sve bitne odluke donosili smo svo četvoro zajedno, tako smo i otišli posle dogovora sa suprugom Filipom i Davidom. Pored košarkaških stvari, podjednako je bilo važan akademski deo, pomoć u učenju i savladavanju španskog jezika. Ceo paket koji smo videli tog leta kad su nas ugostili i simulirali njegov radni dan nam se svideo. Po povratku u Beograd, seli smo, dogovorili se i podržali Filipa kome se sve jako svidelo i bio je spreman da ide za Vitoriju.
U Vitoriji su braća Petrušev išla u dobru privatnu školu, brzo su savladali španski i mogli nesmetano da prate nastavu.
Prema Dejanovim rečima sve je bilo je lepo organizovano, svi mlađi igrači bili su smešteni zajedno u jednoj kući, o njima su dve fine gospođe vodile računa. Bilo je zanimljivo čuti šta je uticalo da se odatle brzo presele u SAD.
- Već početkom druge godine, Filipa su sa 15 godina prebacili iz juniorske u seniorsku razvojnu ekipu. Videli smo da će taj put pre ili kasnije ići u pravcu profesionalne košarke, i da će sve manje imati vremena i prilike da nastavi obrazovanje. Dogovorili smo se da obojica idu u Ameriku, jer tamo je jedino moguće da se obrazovanje i košarka istovremeno budu na podjednako visokom nivou.
Prilikom odabira srednje škole tažio se najbolji balans između obrazovnog i košarkaškog programa. U odabiru im je pomogao Ivo Simović, nekadašnji trener Zvezde, sada trener Univerziteta Lojola.
- Odlučili smo se Ejvon Old farms u Konektikatu. U tu školu je bio upisan Luka Vasić, momak iz Pirota. Kao i Vitoriju, kao i kasnije potencijalne Filipove univerzitete, otišao sam da obiđem školu pre nego što smo odlučili. Pravilo broj jedan je da roditelji obavezno odu tamo gde postoji mogućnost da pošalju decu. To ćemo uraditi i kad David bude birao koledž.
Prvih par meseci u Ejvonu Filip se rehabilitovao od povrede koju je poneo kao uspomenu na kadetsko Evropsko prvenstvo. Ta godina je pomogla u adaptaciji na američko školstvo, usavršavanju jezika.
Čim je zaigrao počele su da pristižu ponude sa najboljih američkih srednjih škola. Ejvon nije imao košarkaški program koji bi pratio Filipov potencijal, pa je ponovo usledio odabir.
Kroz isto „sito”, kao i u prethodnim slučajevima. Izbor je pao na Monteverde, gde su ga zapazili koledž stručnjaci.
- Bilo je 20-30 ponuda dobrih univerziteta. Prvo smo isfiltrirali deset, pa smo skratili na pet, gde smo išli u oficijelne posete gde univerziteti roditeljima i studentu predoče šta mogu da ponude. Odlučili smo se za Gonzagu, prvenstveno zbog njihove tradicije u radu i razvoju visokih igrača koji nisu iz Amerike.
U dve godine školovanja na zapadnoj obali, tik uz kanadsku granicu, Filip se razvio u igrača koji se nametnuo za drugi „ol-ameriken” tim. Ali kao i mnogima pandemija je uslovila zaokret i u planovima Petruševa.
- Obe godine su bile jako dobre. U prvoj je imao priliku da se adaptira na košarku, studentski način života, da trenira i igra sa dobrim igračima, poput Ruija Hačimure i Brendona Klarka koji su draftovani u prvoj rundi. U sledećoj je dobio više prilike da igra, bio je igrač Vest koust konferencije, član ol-ameriken tima. Međutim, posle finalnog turnira u Las Vegasu, gde je Gonzaga osvojila prvo mesto u konferenciji korona je prekinula koledž sport. Bili smo tri, četiri meseca zajedno u Americi, čekali da vidimo šta će da se događa sa nastavkom sezone i draftom. Kad smo videli da je sezona neizvesna, da je draft odložen za novembar, odlučili smo se da se vratimo za Beograd. Stupili smo u kontakt sa ljudima iz više klubova koji su nudili svoje opcije, prezentacija Miška Ražnatovića nam se najviše svidela. Kad smo doneli odluku da se ne vraća u SAD, Mega je bila jedina i bez konkurencije najbolja opcija.
Statistike na Jadranu, ponajpre prostor koji mu je otvoren pokazuju da je porodica i ovog puta povukla ispravan potez. Kao i sve prethodne, jer se na terenu odslikava samopouzdanje stečeno školovanjem i igrom sa vršnjacima.
- Njima dvojici je bilo teško da vrlo mladi odu od kuće, podrazumeva se kakva je to situacija za roditelje. Podržali smo ih da steknu iskustvo i sami prođu kroz situacije koje će ih čekati u životu. Ne samo u pogledu obrazovanja, već i u kontaktima sa različitim ljudima i kulturama, učenjem španskog i engleskog jezika... Oni su se izuzetno brzo adaptirali i sazreli i mislim da imaju određenu prednost u odnosu na vršnjake koji nisu išli tim putem – završio je Dejan Petrušev osvrt na izuzetno zanimljiv razvojni košarkaški put sinova.
Osvrt koji drugim roditeljima može da posluži kao dobar primer.
Filip nastavlja studije
Dogovor sa univerzitetom letos je bio da Filip, ukoliko se ne bude vraćao u Ameriku, nastavi nastavu onlajn.
- Sigurno će završiti fakultet, ostale su mu još dve godine da završi i dobije diplomu. Sada u trećoj bira smer, zbog kompletne situacije nastava još nije počela, ima i mogućnost da bira kad će da pohađa i polaže – kaže Dejan.
Kako stvari stoje Filip će najverovatnije odabrati sportski menadžment, jedan od predmeta koji mu se svideo.
Nek pokaže da zaslužuje
Petrušev senior je i prilikom pitanja da li bi voleo da sina vidi u reprezentaciji na kvalifikacijama za OI narednog leta pokazao da je čvrsto na zemlji.
- Ne bih išao toliko daleko, kao što nisam ni do sada. Pozivan je i prošlog februara i sada u novembru za prozore. Zimus nije mogao zbog obaveza u Gonzagi, u novembru ga je virus sprečio. Prvenstveno se nadamo da će biti zdrav, tek potom da će dobiti poziv, a ako dobije neka se dokaže i pokaže da zaslužuje poziv i za turnir koje ste naveli – kaže Dejan.
Roditelji treba da budu primer
Na reči da smo iz priča o njima i priče sa njim stekli utisak da je porodica Petrušev srećna i prilično skromna, Dejan se nadovezao:
- Porodica i roditelji treba da daju primer deci. Trudimo da im primerom ukažemo na stvari koje treba da usvoje, mislim da je to ispravan put u vaspitanju.
Sonja i Dejan su morali dosta toga da žrtvuju kako bi bili prisutni i imali uvid u odrastanje sinova u inostranstvu. U Španiju su išli svakih mesec, dva dana. U Ameriku malo ređe, ali dovoljno da budu uz sinove kad god treba.
- Već petnaestak godina se bavim privatnim poslom gde mogu sam da organizujem radno vreme, supruga je u jednoj dobroj firmi gde je nailazila na izuzetno razumevanje rukovodilaca kad je trebalo da putujemo. Prezadovoljni smo time što su ljudi prepoznali da nam je prioritet da budemo uz decu kad god smo procenili da je važno. Imali smo razumevanje i podršku, kako najbližih, tako prijatelja i saradnika.
David iz Nju Džersija ka Njujorku
David je nepunih 18 meseci mlađi od Filipa, niži „par santima”. Logično, išao je putem koji je „prokrčio” stariji brat.
- David je završio Montverde, dobio diplomu, sada je u Nju Džersiju na „postdiplomskoj” godini u školi Olimpus prep. Ostao je sa ciljem da dobije što bolje ponude univerziteta i ostane u Americi da studira i igra košarku.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
