Prvih deset vaterpolo godina Dušana Mandića. Prvih deset ako računamo od dolaska u Partizan. I ako je popularno da se kaže „ dva u jedan“, „ tri u jedan“, kod levorukog, fenomenalnog srpskog reprezentativca, bi lako moglo da se kaže „sve u 10“.
Pogledajte rezultate sa Partizanom i Pro Rekom, pogledajte i sa reprezentacijom. Sa klubovima Liga šampiona i Super kup sa Partizanom, plus brojne titule i kupovi sa oba sastava. Najdraža kapica mu je donela po jedno olimpijsko i svetsko zlato, tri evropska, jedan FINA kup, četiri svetske lige i ostalo.
Od talenta, od velikog potencijala postao je igrač, vaterpolo dragulj. Svetski as, neko kome i posle Tokija predstoji period velikih dela. Jedva je čekao dolazak u Beograd i od brojnih aktivnosti našao je vremena za novogodišnji intervju.
- Da pričamo za praznični broj o čudnoj, teškoj godini.
- Prihvatam – kratko je rekao Manda, pokazujući da decenijsko prijateljstvo ima prednost nad nekim drugim, isto tako bitnim obavezama.
I priča je krenula.
- Godina? Znamo kakva je, nemam tu šta da dodam. Teška, čudna, ne ostavlja nikoga ravnodušnim. Ali, trudim se da je posmatram, ipak, kroz neke pozitivne strane, na stvari koje su bile lepe mimo sporta. A bilo ih je.
Razgovarali smo ranije tokom perioda kada se ništa nije radilo u sportu, kada je bio u Zapadnoj Srbiji sa lepšom polovinom i kćerkom Lenkom (rođena u septembru 2019). Jasno, na to je aludirao.
- Proveo sam toliko vremena sa porodicom, bio sa Lenkom puna tri meseca. Korona se dogodila baš kada mi je predah bio preko potreban. Bio sam umoran od jakih treninga, stresnih utakmica, putovanja...
Ko zna kako bi to odigralo sve da na utakmici Španijom 10. marta nije povredio ruku. Sumnjalo se na prelom. Zbog toga nije otišao na pripreme u Grčku koje su brzo prekinute a reprezentaciju je, po povratku, sačekao dug karantin.
- Tako sam igrom slučaja izbegao, dobio sam vreme za odmor. Otišao sam u Crnu Gori na četiri dana , ostali smo tri meseca. Šetnja pored mora, Lenka sa dedom i babom, prelepo vreme, sunce. Sa te strane mnogo su dobra bila ta tri meseca. Gledao sam je kako raste.
Uz šetnju sa najdražima počele su da se pune i vaterpolo baterije. Uželeo se Manda sporta koji ga je proslavio.
- Osetio sam da mi nedostaju treninzi, takmičenja, jake utakmice. Kad me pitate za reprezentaciju reći ću ono klasično da sam jedva čekao da okupimo. Dobro, još nismo svi tu, ali je prelep osećaj biti zajedno ponovo u bazenu i van njega. Čekamo Debrecin, turnir Svetske lige. Rezultatski nije bitan, ali se radujem tim mečevima. Opet Španija, nemamo pritisak, verujem da ćemo da odigramo dobru utakmicu, da ispunimo to što selektor Savić bude zamislio. Pa od marta nismo igrali. Vraćamo se polako u normalu, nadam se da će uskoro biti još bolje, da će da se korona završiti.
Vraćamo se analizi godine. Posle jednog prekida u martu, usledio je drugi.
- Oba prekida sam iskoristio porodično. O moru sam pričao. Na redu je Drina. Bili smo kod ženinih u Gornjoj Trešnjici. Kakvo je to uživanje, kakva je Drina. Prelepa, snažna, baš je vrhunska. Plivao sam u njoj, mada je hladna.
Za trenutak je zastao, pa uz smeh dodao:
- Dete sam Banjice, naučio sam na hladnu vodu.
Kada smo svi počeli slobodnije da dišemo, Mandić se vratio u Pro Reko. U najtrofejnijem svetskom klubu igra šestu sezonu. Još uvek nema ono što bogati gazda Volpi traži, nema Ligu šampiona mada je Reko, na papiru, uvek najveći favorit.
- Da li je baš tako? Slažem se, prve godine, kad sam došao, bili smo broj jedan. Naredne već nismo bili izraziti, a posle toga smo samo bili u krugu favorita. Ljudi misle da je to Reko iz one godine kada je imao dva tima, jedan za Italiju, drugi za Evropu. Sada smo malo renovirani. Novi trener Španac Hernandez, nije tu više Filipović, stigao je Australijanac Janger. Neki Italijani su došli, drugi otišli. Uželeli smo se igre, Lige šampiona, prvenstva. Naporno je, za dve nedelje se vraćam u klub, tamo sam isto dve nedelje, pa tri nisam. Svaki trenutak koristimo za uigravanje.
Nema nikakvih dilema kada su u pitanju ambicije. To je naučio u Srbiji. Uvek na vrh, ili bar što bliže.
- Breša će u Italiji biti veliki rival. U Evropi je dosta jakih timova. Barseloneta je odlična, Jug standardno dobar, Ferencvaroš će biti pravi kada bude trebalo, Olimpijakos je nezgodan, Marselj će se podići, Ortiđa ume da iznenadi. Biće zanimljivo, radujem se konkurenciji.
Naravno da prati šta se događa u srpskom klupskom vaterpolu. Zadovoljan je posle toliko vremena.
- Odavno nismo imali takvu konkurenciju, takva četiri kluba kao što su Novi Beograd, Šabac, Crvena zvezda i Radnički. Gledao sam neke utakmi-ce, ima kvaliteta. Mnogo će to značiti mlađim igračima, da osete tenzi-ju, čvrstinu. Samo da se nastavi tako.
Od juna će opet reprezentacija biti glavna. Mandina lista uspeha je dugačka, a sigurno da nije blizu kraha. Ima tek 26 godina. Ima levica još da radi. Krenuo je sa Igrama 2012. bronza, pa sjajna 2014. u kojoj je kao kapiten podmlađenog tima osvojio Svetski kup. Opet će biti utakmica poput finala Igara u Riju kada je golovima na svakojake načine „uništio“ velikane kakvi su Bijač i Pavić.
- Sjajan, nezaboravan, period. Rekao bih da su 2014, 2015. i 2016. epske godine. Ima u nama još snage i želje. Idemo dalje, do kraja.
Za kraj klasično pitanje za novogodišnji intervju – šta bi poželeo u 2021?
- Svima zdravlje i sreću u ovim vremenima.
A sportski?
- Želim samo da odemo na Olimpijske igre. Prvo to, posle ćemo lako.
Dovoljno.
Verovao u ljudskost
Pri polasku u Italiju Mandić nije razmišljao hoće li ga na granici razdvojiti od supruge i deteta. Nisu imali svu papirologiju potrebnu u tom trenutku.
- Mislio sam ma ko će da nas razdvoji. Nisam prepotentan, verovao sam u u ljudskost, u razum. Krenuli smo i tamo nas niko ništa nije pitao. Lenki prija Reko, mali grad na moru, sjajan za život sa malom decom.
U Partizan iz dva puta
Priseća se kako je kao 15-godišnjak sa majkom došao u Beograd, da zatraži da ga vide u Partizanu:
- Uzeli smo hotel na tri dana. Hteo sam da vidim kako to trenira Partizan, klub koji je bio pojam za sve nas. Ispred bazena sam zamolio trenera Zorana Milenkovića da treniram taj kratak period. Rekao sam da bih voleo da sam tu. Ipak, nisu imali interesovanja da mi nešto ponude. Tražio sam samo stan, hranu i da se školujem. Nikakav novac.
Vratio se u Kotor. Priča se nastavlja:
- Videli su me posle na nekim turnirima, na juniorskom SP u Šibeniku. Stigao je poziv. Bio sam tri meseca u Banjici, onda me je Milanović prebacio u Partizan. Sa 16-17 godina me ubacio u vatru, upijao sam svaku reč, gledao kako rade i treniraju Vlada Vujasinović i ostali. Uzeli smo Ligu šampiona u velikom stilu.
A moj Božić?
Retko Manda pokazuje ljutnju. Onakav grmalj deluje pitomo, mirno, nekad čak i previše, pa zbog toga reči nezadovoljstva dobijaju na težini.
- Sve poštujem, poštujem i katolički Božić. Sve tada stane. A moj, naš Božić? Ne znam kada sam ga proveo porodično. Sada su odredili da putujemo na Badnji dan, da uveče na dan Božića sedimo zatvoreni u nekom hotelu u Debrecenu, bez porodice. To me strašno nervira, nije u redu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
