Aleksej Pokuševski: Jokić mi je rekao da nigde ne žurim, da će sve doći na svoje

Grupa tipova najrazličitijih konstitucija, stilova i godina, sedela je u bašti paba u Krunskoj ulici, u centru Beograda. Kafa, rakija, nekoliko piva i analiza.

Profesionalna deformacija te natera da oslušneš o čemu se priča kada se već tvrdi da Majami neće da izađe iz plej-ina. To je, ispostaviće se, bila samo upadica. Glavna tema je bila kako taj Pokuševski izgleda fenomenalno, kako ima samouverene pokrete, kako napada i razume...

Nekoliko časova kasnije, dok Dunav protiče iza leđa „Politike” i spaja gradove rođenja i odrastanja sagovornika, saopštavamo Alekseju da se o njemu priča nedaleko od mesta gde je u decembru 2001. prvi put upoznao svet. Nije baš svestan.

- Kad se završi sezona, verovatno ću doći u Srbiji i onda ću moći da razumem da li me i koliko ljudi prepoznaju. Čujem da ima reakcija - skromno kreće priča dečaka koji je starter NBA tima, koji ima loptu u rukama i o kojem se mnogo priča. Čak verovatno najmanje u Beogradu.

- U Oklahomi me posebno prolaznici prepoznaju. Dobri su ljudi ovde, stalno me hvale. Generalno, u Americi me sada znaju. U Grčkoj isto prate, prenose mi dogodovštine.

Najmlađi igrač u NBA ligi, momak koji je napunio 19 godina četiri dana nakon što je njegova ruki sezona počela, dobio je priznanje i od strane renomiranog ”Atletika”, odnosno njegovih novinara koji su rekonstruisali draft 2020. na osnovu onoga što su novajlije do sada prikazale. Umesto sa 17, Pokuševskog su birali kao visokog sedmog pika!

- Nije lako „osvojiti” američku javnost. Posebno za Evropljane. Međutim, iz Srbije je dolazilo toliko dobrih igrača koji su postajali lideri. I meni je cilj da budem to u Oklahomi Siti.

Nismo subjektivni ako kažemo da je to već i postao, posebno nakon što se povredio supertalentovani Šei Gildžus-Aleksander.

- U poslednjih mesec dana lopta je dosta u mojim rukama. Trener i saigrači su mi verovali. Imao sam dobre utakmice, bilo je i loših, ali sam mnogo napredovao u tom periodu.

Amerikanci vole stereotipe. A 213 santimetara visine znači guranje bliže košu, bez obzira na karakteristike. Srećom, Aleksej je došao u pravi tim.

- Nisam se plašio da će me iskoristiti na pogrešan način. Prvo sam verovao u sebe, da mogu to da iznesem. A i oni su mi verovali, tako su mi i olakšali put.

„Lako” nije nešto što se koristi kada se priča o početku NBA putešestvija Novosađanina. Ušao je u najluđu vrtešku direktno iz grčke druge lige, bez pripreme - bez Letnje lige, Razvojne lige, pa čak ni dovoljno duge predsezone.

- Bilo je dosta teško, košarkaški i van terena. Živeo sam u hotelu dva meseca, bio sam, prvi put u ovom gradu, u ovom svetu. Novi su i ljudi oko mene. Plus, NBA putovanja se samo smenjuju, nivo težine utakmica je sve veći. Dali su mi veliku šansu, ali je trebalo da se naviknem.

Uzeo je vruć krompir koji ga je pekao dok se nije ”ohladio” u Orlandu, odlaskom u balon Razvojne lige.

- Uspeo sam tamo da udahnem, da mislim samo na košarku. Dosta se otvorila igra za mene, lakše i lepše sam počeo da razmišljam.

U Orlandu je imao priliku i da prozbori barem malo i maternji jezik.

- Sreo sam Peru Božića (asistent u Ostin Spursima), poželeo mi je sreću. Sa Alenom Smailagićem (bio u drugom timu Voriorsa) nekoliko puta sam popričao.

Onda se Aleksej vratio među „velike momke” sa nekim drugačijim samopouzdanjem koje je bilo očigledno. Čak i posle grešaka, nastavio bi da napada još više.

- Po prirodi sam dosta samokritičan, ali posebno u NBA moraš brzo da prelaziš u sledeći napad, sledeću utakmicu… Ako ostaneš mislima na greškama, to te vuče ka novim problemima.

Saveti drugih su mu pomogli. Od Marka Dejgnola, trenera Tandera, koristi:

- Da igram što jednostavnije, da uzmem od odbrane ono što mi se otvori i ne razmišljam puno. Da igram svoju igru. Rekao mi je da će mi dati više loptu i veću minutažu što se i desilo. Srećan sam i hvala mu. Da ruki dođe iz Evrope i ima ovakvu ulogu, da mu daju šansu da greši i ispravlja greške...

Pokuševski je na poverenje uzvratio utakmica u kojima je imao sedam trojki, ili šest rampi, ili 25 poena, ili deset skokova... Njegova raznovrsnost opčinjava i bivše igrače, poput Majkla Kejdža koji radi kao stručni konsultant utakmica Tandera. Aleksej ga je podsetio na Tonija Kukoča.

- Generalno sam čuo dosta puta da me upoređuju sa njim. I svaki put mi je velika čast, jer on mi je jedan od idola. Razumem zašto smo ljudima slični, imamo takvu igru, telo, šutiramo spolja... Volim da gledam kako je Kukoč igrao.

Voleli su svi da gledaju „Pink Pantera” ali sada je vreme za „Poku Pantera” koji deli pasove preko cele odbrane, levom i desnom rukom, posle prodora ili iz ćoškova...

- To je nešto što sam imao i pre, u Evropi. Da ne potcenim Amerikance, ali lakše je pronaći slobodan pas i put do koša ovde, zbog brzine igre, širine terena, defanzivne tri sekunde u reketu. Ja inače mnogo volim da podelim loptu, to čini nas dvojicu srećnima.

Na tome nije posebno morao da radi. Ali na drugim elementima...

- Na driblingu posebno, trudim se da bude što jače i brže. Na utakmicama želim da uđem u reket i podelim loptu centru, ili bekovima na šutu. Na tome sam želeo da radim od početka sezone. Al Horford mi je od početka sezone govorio da usporim, da sam dosta visok i da nema potrebe da žurim, da se lepo namestim i biram šuteve. Upravo to i radim.

Oklahoma Siti gubi u serijama, jedna je od ekipa sa najslabijim skorom, ali uz silne greške koje prave, igrači Tandera izgledaju dobro na terenu.

- Razumemo da je ova godina stvaranje tima za sledeću sezonu. Znamo šta je prioritet, ne gledamo sebe, već gradimo nešto lepo i dobro. Razumemo proces. Treneri posle svakog poraza pričaju gde smo grešili da bismo napredovali.

Aleksej se sreo sa svim srpskim asovima u NBA ligi koje do sada nije poznavao, ili jeste, ali površno.

- Pričao sam i sa Bogdanovićem, Jokićem, Marjanovićem... Svi su stvarno odlični momci. Poželeli su mi sreću.

Neka poruka od onih koje ljudi dobro znaju?

- Jokić mi je rekao da ne žurim nigde. Da će sve doći na svoje mesto.