Nikola Grbić za Žurnal: Titulu posvećujem porodici

Od iznenađenja u Ligi šampiona do vladara u Evropi. U najkraćem, put Nikole Grbića sa Zaksom iz Keđeržina, za istoriju kluba, za veliki podvig jedinog srpskog trenera sa najvrednijim klupskim trofejom na Starom kontinentu, za povratak jedne ekipe iz zemlje evropskih i svetskih šampiona na koju se čekalo od 1978. godine.

U superfinalu u Veroni, Zaksa je prepustila samo set Trentinu, Srećka Lisinca i Marka Podraščanina 3:1 (25:22, 25:22, 20:25, 28:26). Lisinac je u tom duelu imamo 11 poena, Marko je stao na devet.

A gde je u ovim trenucima Nikola Grbić, koji od te subote uveče, od tog 1. maja verovatno “faca broj 1” ne samo na odbojkaškoj sceni.

Posle poraza i gubitka titule u Poljskoj, Nikola Grbić je rekao da tri dana nije mogao da dođe k sebi. A sada?

– Malo sam bolje – smeje se Nikola, promuklim glasom.

– Ovo možda zvuči, ma zvuči sigurno kao na traci već danima, ali biti šampion Evrope, heeej. Ispisati istoriju. Razočaranje zbog titule u Poljskoj sada je manje, ovo je ublažilo, popravili smo utisak.

„Nikola i eksplozija emocija”, „Nikola Srbine”, „Grbić za istoriju”naslovi i telopi koji su obilazila planetu. Mreže preplavljene čuvenom slikom kako se bacate na pod, suze, euforija:

– Baš spontana reakcija, ali totalno. Niti sam pretpostavljao da može da se desi, zbog emotivnog naboja, zbog svega što se „krilo iza” važnosti trofeja Lige šampiona za igrače koji nikada nisu osvojili, za mene kao trenera koji takođe nema taj pehar, pa ta brojka i čekanje od 1978. godine. Jedan takav ludački miks emocija.

Suze i bacanje uvis, čestitke?

– Tog momenta nastupa rolekoster, od zadovoljstva, ponosa, sreće do tuge, što je ovo poslednji meč ovih momaka, ovog tima. A kroz šta smo sve prošli od grupne faze, preko Lubea, Zenita i stigneš do cilja. Sve se skupilo u tih, ne znam pet šest minuta posle finalne utakmice. Video sam Lorencetija (op. aut. trenera Trentina) da mi je prišao i čestitao, ali šta je rekao, zaista se ne sećam.

Nikoli je proteklih dana telefon “najbolji prijatelj”. Čestitke pljušte:

– Više ne znam ni sam. Masa trenera je slala, što jeste za ponos. Najviše prijaju čestitke kolega trenera, ne mogu da ih prebrojim i navedem da nekog ne bih zaboravio, čak i oni od kojih sam učio. To su baš komplimenti. Kada čujete od prijatelja, ljudi koji vas prate, to je lepo, ali nema ovu težinu.

I stižete da odgovarate?

– Iskreno, toliko intervjua, nemoguće ih nabrojati, setiti se svakog. Čitam i dalje poruke, ali ne vredi, Osećam se kao Džim Keri u onom filmu “Glupan i Tupan” (smeh). Jedino da stavim sve u jednu i ono čuveno “Jes tu ol” i srce – otkriva broj 1 u Evropi.

Plakali ste 2010. i bacali su Vas uvis kada ste se s bronzom na Svetskom prvenstvu oprostili od dresa reprezentacije. Sada ista slika, samo Evropa i klub?

– To se moj asistent napravio pametan i smislio, ali nema veze. Baš taj trenutak je najlepši opis ne samo ekipe, već svega u i oko nje. Od organizacije, od stafa, ljudi u stručnom štabu, tih momaka koji su neverovatni. Ma tu je zapravo cela suština odbojke u Poljskoj. Baš su, što bi se reklo, prave slovenske duše.

Klinci kažu “nema dalje”, a kod Vas, ima li i šta dalje?

– Sutra idemo, onako vode nas kao na pokazivanje, idemo kroz grad, kao fudbalere kada vode u Engleskoj. Slikanje oficijalan deo, marketinške stvari. Ali hajde, i to je deo posla. Posle toga, igrači idu u svoje reprezentacije i sa novim obavezama. Mi ostali, kud koji,… Šalu na stranu, dolazim u Srbiju, ostajem nedelju dana, posle se vraćamo u Poljsku da bi klinci nastavili sa školom 15. maja.

Šta su rekli supruga Staša, sinovi Matija i Miloš?

– Kad sam došao kući, kuća okićena, napravili su mi doček, a sinovi su ovu popularnu igricu Majnkraft, napravili tako da su u pozadini stavili poljsku zastavu, neke vatromete.

Nadovezao se, i kao i trofej koji je podigao uvis, tako je Nikola i glas, s velikim razlogom:

– Pobedu, titulu u Ligi šampiona posvećujem ženi i deci, kada je bilo najteže bili su uz mene!!!