Никола Грбић за Журнал: Титулу посвећујем породици

Од изненађења у Лиги шампиона до владара у Европи. У најкраћем, пут Николе Грбића са Заксом из Кеђержина, за историју клуба, за велики подвиг јединог српског тренера са највреднијим клупским трофејом на Старом континенту, за повратак једне екипе из земље европских и светских шампиона на коју се чекало од 1978. године.

У суперфиналу у Верони, Закса је препустила само сет Трентину, Срећка Лисинца и Марка Подрашчанина 3:1 (25:22, 25:22, 20:25, 28:26). Лисинац је у том дуелу имамо 11 поена, Марко је стао на девет.

А где је у овим тренуцима Никола Грбић, који од те суботе увече, од тог 1. маја вероватно “фаца број 1” не само на одбојкашкој сцени.

После пораза и губитка титуле у Пољској, Никола Грбић је рекао да три дана није могао да дође к себи. А сада?

– Мало сам боље – смеје се Никола, промуклим гласом.

– Ово можда звучи, ма звучи сигурно као на траци већ данима, али бити шампион Европе, хеееј. Исписати историју. Разочарање због титуле у Пољској сада је мање, ово је ублажило, поправили смо утисак.

„Никола и експлозија емоција”, „Никола Србине”, „Грбић за историју”наслови и телопи који су обилазила планету. Мреже преплављене чувеном сликом како се бацате на под, сузе, еуфорија:

– Баш спонтана реакција, али тотално. Нити сам претпостављао да може да се деси, због емотивног набоја, због свега што се „крило иза” важности трофеја Лиге шампиона за играче који никада нису освојили, за мене као тренера који такође нема тај пехар, па та бројка и чекање од 1978. године. Један такав лудачки микс емоција.

Сузе и бацање увис, честитке?

– Тог момента наступа ролекостер, од задовољства, поноса, среће до туге, што је ово последњи меч ових момака, овог тима. А кроз шта смо све прошли од групне фазе, преко Лубеа, Зенита и стигнеш до циља. Све се скупило у тих, не знам пет шест минута после финалне утакмице. Видео сам Лоренцетија (оп. аут. тренера Трентина) да ми је пришао и честитао, али шта је рекао, заиста се не сећам.

Николи је протеклих дана телефон “најбољи пријатељ”. Честитке пљуште:

– Више не знам ни сам. Маса тренера је слала, што јесте за понос. Највише пријају честитке колега тренера, не могу да их пребројим и наведем да неког не бих заборавио, чак и они од којих сам учио. То су баш комплименти. Када чујете од пријатеља, људи који вас прате, то је лепо, али нема ову тежину.

И стижете да одговарате?

– Искрено, толико интервјуа, немогуће их набројати, сетити се сваког. Читам и даље поруке, али не вреди, Осећам се као Џим Кери у оном филму “Глупан и Тупан” (смех). Једино да ставим све у једну и оно чувено “Јес ту ол” и срце – открива број 1 у Европи.

Плакали сте 2010. и бацали су Вас увис када сте се с бронзом на Светском првенству опростили од дреса репрезентације. Сада иста слика, само Европа и клуб?

– То се мој асистент направио паметан и смислио, али нема везе. Баш тај тренутак је најлепши опис не само екипе, већ свега у и око ње. Од организације, од стафа, људи у стручном штабу, тих момака који су невероватни. Ма ту је заправо цела суштина одбојке у Пољској. Баш су, што би се рекло, праве словенске душе.

Клинци кажу “нема даље”, а код Вас, има ли и шта даље?

– Сутра идемо, онако воде нас као на показивање, идемо кроз град, као фудбалере када воде у Енглеској. Сликање официјалан део, маркетиншке ствари. Али хајде, и то је део посла. После тога, играчи иду у своје репрезентације и са новим обавезама. Ми остали, куд који,… Шалу на страну, долазим у Србију, остајем недељу дана, после се враћамо у Пољску да би клинци наставили са школом 15. маја.

Шта су рекли супруга Сташа, синови Матија и Милош?

– Кад сам дошао кући, кућа окићена, направили су ми дочек, а синови су ову популарну игрицу Мајнкрафт, направили тако да су у позадини ставили пољску заставу, неке ватромете.

Надовезао се, и као и трофеј који је подигао увис, тако је Никола и глас, с великим разлогом:

– Победу, титулу у Лиги шампиона посвећујем жени и деци, када је било најтеже били су уз мене!!!