Nemanja Bjelica ekskluzivno za Žurnal: Možda sam, ipak, sebičan

Kada neko u NBA postane slobodan agent, svaki menadžer, savetnik, prijatelj ili potencijalni klub, od igrača će tražiti da leto posveti sebi, da trenira, da se odmara, da pazi na zdravlje i uradi sve što treba kako bi sačuvao svoje telo i maksimalno spreman dočekao start sezone.

U biznisu vrednom nekoliko milijardi dolara, gde je igrač najvredniji resurs, to je postao normalan i prirodan proces razmišljanja i rada.

A, leto u državnom timu, samo bespotreban rizik. Ali, kao što na terenu nikada nije mogao da se ubaci u kalup jedne pozicije, već uvek predstavljao vezivno tkivo ekipe i činio da ostali budu bolji, Nemanja Bjelica je i po tom pitanju izuzetak. Neki će reći, vrsta koja polako izumire.

Popularni Beli je toga i te kako svestan. Promenu ponašanja, odnosa i sistema vrednosti, gleda iz prvog reda, uz puno razumevanja i poštovanje svih. Ne želeći nijednog trenutka da nameće svoje mišljenje, znajući da novo vreme zahteva nove odluke i način rada. Ipak, srećan i svestan zašto on razmišlja drugačije.

Izvući to iz njega nije bilo teško, ni izbliza koliko je bilo teško nagovoriti ga da razgovara za novine.

Pitanje, da li se s obzirom na status slobodnog agenta dvoumio da li da se ovoga leta odazove selektoru Kokoškovu, barem da od prvog dana bude na raspolaganju, bilo je dovoljno da se otvori:

- Nema tu šta da se razmišlja. Već više od decenije, čim završim sezonu u klubu, slede obaveze u državnom timu. Pokušaću da budem direktan koliko je to moguće i da izbegnem fraze. Meni je reprezentacija sve. Predstavljati Srbiju za mene je čast i zadovoljstvo. Što sam stariji i iskusniji, vidim da ni klupske titule, niti lična dostignuća ne mogu da se mere sa onim što si uradio za svoju zemlju. Kada kao sportista imaš priliku da usrećiš svoj narod, to je neprocenjivo.

Dodatno pitanje nije bili potrebno, reči iz Bjelice su jednostavno navirale.

- Mnogo toga se promenilo, za to nisu krivi niti igrači, niti treneri. Danas je tako, a nekada je bilo drugačije. Kada sam je došao do državnog dresa, imao sam čast da radim sa Dudom Ivkovićem. U isto vreme sa Svetislavom Pešićem u Crvenoj zvezdi, a nešto kasnije i sa Željkom Obradovićem u Fenerbahčeu. Bio je to moj vrhunac u Evropi. Pre svih Ivković kao selektor u sve nas je usadio kodeks ponašanja kako se igra za državni tim. To ne može da se objasni. Od tada, pa do danas, to je za mene jedini ispravan način razmišljanja. Za reprezentaciju sam uvek tu i sva priča se tu završava.

Iako nije bilo potrebe za dodatnim objašnjenjem, popularni Beli se vratio na 2009. sa željom da još slikovitije opiše šta ga je oblikovalo i zbog čega i da može, ne bi hteo da se menja.

- Te 2009. sam prvo igrao Univerzijadu i onda dobio poziv za seniorski tim koji se spremao za Evropsko prvenstvo. Sećam se da sam na treninzima razvaljivao, a dođe utakmice, a ja se raspadnem. Ivković je to video i osetio. Sećam se kao da je juče bilo. Dva dana pred put u Poljsku, pozvao me i rekao: „Ništa ne brini, ti si deo ove reprezentacije i bićeš sigurno deset godina.“ I eto, sada je 2021. a ja sam i dalje tu. Njemu dugujem zahvalnost kako me je uveo u državni tim i kako se sada ophodim prema tome. Nadam se samo da ću nekome biti primer. Iako je sada drugačije vreme.

Bio je to idealan trenutak, da Bjelicu pitamo šta se to promenilo. Zbog čega više ništa nije isto?

- Sve je drugačije. Raspored je paklen, ne samo u NBA, nego i u Evropi. Gde je možda čak i gore, za sve one koji putuju redovnim linijama. Evo, Dobrić, Lazić i Davidovac su došli iz sezone sa preko 80 utakmica. Promenilo se i sve ostalo. Marketing, mediji, komunikacije. Svi sada vise na tim društvenim mrežama. Polazim od sebe, nekada se znalo, svaki dan sam kupovao Sportski žurnal, da bih saznao ono što me interesuje. Sada je već dosta toga na Internetu. Mnogo lakše je i doći do NBA. Vraćam se ponovo na tu 2009, kada je nas petorica dobilo poziv da idemo na NBA kamp u Trevizu. Nikome od nas nije ni palo na pamet da odemo tamo i propustimo Univerzijadu! Nažalost, sada je sve više onih koji će reći da reprezentacija može samo da ti odmogne, niti je potrebna da bi uspeo.

Da bi jasnije dočarao na šta misli, Bjelica se ponovo vratio na svoj početak u državnim timu.

- Leto u reprezentaciji je tada moglo da te lansira i da budeš u prvom planu. Ali, niko to nije gledao na taj način. Svi smo bili tu zato što nam je čast i zadovoljstvo. Zato se nikada ne treba ljutiti na one koji ne igraju, koji se ne odazovu. Svako od njih ima svoje razloge i to mora da se poštuje. Voleo bih samo da učinimo sve kako ne bismo izgubili mlade igrače koji bi u narednoj deceniji trebalo da budu okosnica. Što budu duže tu, više će shvatati ovo što govorim. Ponovo polazim od sebe. Kada sam došao pod zastavu, od Krstića sam učio kako treba da se ponašam i kakav odnos moram da imam. Najlakše je izaći i prekršiti pravila. Ali, nije u tome poenta. Moglo je lako da se desi i da se meni sezona produži i da ne mogu da dođem. To bi me sigurno bolelo. Kao nekih ranijih leta, kada me je povreda sputala.

S obzirom da već dugo spada u krem svetske košarke, Beli je možda i idealan da proceni kako pronaći sredinu, između starog i novog.

- Drugo vreme je bilo. Mogu samo da kažem da razumem sve te momke. Oni imaju ljude koji se bave njihovim karijerama i žele im sve najbolje. Ali, ko kod može i ukaže mu se prilika, trebalo bi da igra za državni tim. Kako im se karijere budu bližile kraju, tako će sve više shvatati koliko je to zadovoljstvo. Tako i ja sada, sa 33 godine, želim da igram što duže. U NBA sam to najbolje shvatio, sve ti je posao, osim reprezentacije. A, ja košarku volim, pričinjava mi zadovoljstvo. Jeste odricanje kada celo leto, dok su drugi na odmoru, ti posvetiš reprezentaciji. Ljudi mi kažu: „Ti nisi sebičan!“ Zavisi kako se gleda. Možda sam baš izuzetno sebičan, kada zanemarim porodicu i prijatelje da bih radio ono što volim. Zato kažem, ne mogu da krivim druge što razmišljaju drugačije. Sve je to do čoveka.

Za kraj, Bjelica je dodao:

- Sa jedne strane, moraju da se prate trendovi. Ali, kada bih odustao od mojih kodeksa, išao bih protiv sebe. To me drži. Nije nikakvo isticanje. Svi znaju da ne volim mnogo da pričam. Ali kad već pitate...