Bilo je to u smiraj 2011. Na treningu u Kovilovu, Marina Maljković – tek promovisana u selektorku Srbije – okupila je određenu grupu igračica. I počela da stvara tim. Šampionski tim!
Najbolji tim u istoriji košarke u Srbiji.
Nije išlo lako. Niti brzo. Bio je to proces, koji je morao da prođe kroz sve svoje „stadijume“. Ali proces koji je na kraju dao dvostrukog šampiona Evrope. Dvostrukog učesnika Olimpijskih igara. Koji je dao – četiri medalje za šest godina.
Da li je na tom prvom treningu verovala da je tako nešto moguće. Pitali smo Marinu Maljković. Nekoliko trenutaka pošto je – glasno, najglasnije – sa svojim igračicama i saradnicima, na pobedničkom postolju na centru Fontete otpevala „Bože pravde“.
Odgovor je bio onakav kakav smo i očekivali.
- Ja verujem u rad!
I u još nešto.
- Verujem da, ukoliko se totalno daš, a to znaju ljudi koji su oko mene, jednostavno ne može da ne dođe do rezultata.
Nije bilo jednostavno. I moralo je mnogo znoja da se prolije da bismo mi sada pričali ovu priču.
- Put je bio trnovit. Kakve su sve to bile stvari – nastavila je selektorka.
Ipak...
- Zašto bismo sada pričali o tome. Da ne kvarimo slavlje. Ali, prosto, verujem u taj krvnički rad. Ja nisam preterivala kada sam pričala: „Krv, suze i znoj“. Sve te krupne reči koje izgovaram, osećam iz dubine duše.
I zato...
- Kada se tako posvetiš, kada si primer svima, i kada i njih nateraš da se tako posvete, kako da ne dođe do rezultata. Prosto je nemoguće. Prevazilaziš sve.
Upravo to je učinilo posebno ponosnom.
- Ovde smo pokazali baš taj momenat. Kroz Španiju, kroz Belgiju...
Tu je napravila digresiju.
- Evo sad ste videli kakva je Belgija ekipa.
Vratila se na priču.
- Razumljivo, posle strašne emotivne ispražnjenosti posle Španije, devojke posle polufinala sa Belgijom prosto nisu slavile. Gurala sam ih, pričala da to nije ispravno. Da je mnogo teško i da je razmljivo kada takve stresne situacije doživiš. Verujte mi svi su videli. Mi smo za tri utakmice doživele tri godine stresa. Verujte mi. Mnogo je dubok stres bio. Mnogo, mnogo nas je sve ovo ranilo, a mi smo sve to prevazišli. E to prevazilaziš, tako što učiš, kroz trening... Učiš se tom moralu. Svaki trening se posvećuješ tome. Razgovor, trening, razgovor, trening... I onda dođeš do ovakve grupe, sa ovakvim moralom.
Grupe koja do evropskog zlata dođe bez poraza.
- Odigrali smo pet vrlo dobrih utakmica. Želeli smo da ova u finalu zaista bude odlična.
I bila je. Najbolja.
- Od 2011, kada sam počela da radim sa ovom ekipom, svakog trenutka sam se trudila da pored sebe imam, to je bio kriterijum broj jedan, kvalitetne ljude i u stafu i kod igračica. Sa kvalitetnim ljudima i najteži momenti lakše prođu. Kvalitetni ljudi umeju da znaju ključnu stvar, a to je – šta je reč odgovornost. I šta je reč posvećenost.
To je najvažnije za ovu generaciju...
- Treniraću sigurno još mnogo klubova i puno igračica. Ali, ovo je definitivno ekipa koja je tako birana i tako sklapana, da ima jedan ozbiljan moral. Svaka čast na tome. Svaka čast na tome šta su uradile za srpski sport.
Zastala je, da bi naglasila...
- Za srpski sport, ne za srpsku košarku, već za sport!
Zaista je...
- Neverovatan uspeh. Ne-ve-ro-va-tan! Presrećni smo opet zbog toga što smo doneli radost u tu malu zemlju. Znamo koliko to znači. Neka ove devojke samo budu primeri, neka ovo povuče sve ono što ja radim sa Pokretom za žensku košarku i Institutom za ženski sport. Samo vidite koliko treba ulagati u ženski sport. Neka ove devojke budu prave heroine i primer koliko je ta priča dobra. Koliko mi, kao mala zemlja, možemo još dodatno da se posvetimo ženskom sportu i da tu budemo zaista dominantni.
Retorički se zapitala...
- Zašto da ne?! Da Srbija bude broj jedan zemlja. To naše sportiskinje zaslužuju kad je ženski sport u pitanju.
Poenta je jasna.
- Neka se devojčice ugledaju na ove devojke.
Osvrnula se na sve što je njen tim prošao da bi došao do zlata.
- Imali smo mnogo problema, kao i uvek. Prošli smo kroz mnoge životne situacije. I lepe, i ružne. Od 2011. je sklapan ovaj tim. Strpljivo, strpljivo, strpljivo... To nas je ojačalo i napravilo grupu koja je, jednostavno...
U potrazi za pravim rečima, izvukla je – ključnu.
- Ključna reč je posvećenost. I da imaš odgovornost. Da ne bude kriv je ovaj ili onaj. Ne! Ja sam kriva. U tome sam prva ja. Koja štitim svoj tim. Pa onda i sve one. Zaista svaka im čast na tome – poručila je selektorka Marina Maljković.
Sonju ističem radi sporta
Dok je Maljkovićeva pričala, u hodniku „La fontete“ navijači i volonteri, ljudi iz pres centra... zaustavljali su Sonju Vasić kako bi se slikali sa njom. Čestitali joj.
Najboljoj igračici Evropskog prvenstva čestitala je i selektorka.
- Zaslužila je svaki ovaj divan momenat koji je doživela ovde. Moram da je istaknem. Vi znate da ne volim da ističem igrače, niti da ih razdvajam. I sada ću opet reći, one su za mene 12 najboljih. Istih. Od prve do poslednje koja je ovde. Sve su najbolje.
Jedna je ipak „malo bolja“.
- Moram da istaknem ovo. Moram to da istaknem radi sporta. Da se ovakve ličnosti zadržavaju u sportu. Ličnosti koje su pokazale da mogu mnogo da daju zemlji Srbiji. Na svaki mogući način.
Gde da stajemo sad
Igračice su nam otkrile da je odmah posle osvajanja zlata, selektorka najavila nastavak žestokog rada na pripremama za Olimpijske igre. Da – nema opuštanja.
Maljkovićeva uz osmeh, priznaje da je zaista bilo tako.
- Ovde su pokazale da ne odustaju ni od čega. Posle ovoga, ekstremno teškog prvenstva, od rigoroznog babla, gde smo od 14. juna bili potpuno zatvoreni i utakmica kakve smo imali, svega što smo zajedno prošli... Pa čekaj! Idemo na Olimpijske igre! To je ostvarenje svih snova. Gde da stajemo sad. Ni slučajno!
Drugačija i dodela medalja
Ekipe u karantinu, dezifencija svega između utakmica, čak i u toku samog meča. Bez kontakata sa ljudima izvan „zone 1“.
Sve je to moralo da se pazi kako bi uopšte bilo moguće organizovati veliko takmičenje.
Pažnja nije popuštala čak ni na kraju. Tako je i dodela medalja bila „specifična“.
Belgija je svoje odličje dobila odmah po završetku utakmice za treće mesto. Posle finala, na teren Fontete izneto je samo jedno postolje. Na njega je prvo stala Španija, a onda i Srbija.
Na putu ka njemu, iz ruku čelnika FIBA – Kamila Novaka i Turgaja Demirela – uzele su medalje i same sebi ih okačile oko vrata.
Nadamo se da je to poslednji put da se tako dodeljuju odličja.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
