Било је то у смирај 2011. На тренингу у Ковилову, Марина Маљковић – тек промовисана у селекторку Србије – окупила је одређену групу играчица. И почела да ствара тим. Шампионски тим!
Најбољи тим у историји кошарке у Србији.
Није ишло лако. Нити брзо. Био је то процес, који је морао да прође кроз све своје „стадијуме“. Али процес који је на крају дао двоструког шампиона Европе. Двоструког учесника Олимпијских игара. Који је дао – четири медаље за шест година.
Да ли је на том првом тренингу веровала да је тако нешто могуће. Питали смо Марину Маљковић. Неколико тренутака пошто је – гласно, најгласније – са својим играчицама и сарадницима, на победничком постољу на центру Фонтете отпевала „Боже правде“.
Одговор је био онакав какав смо и очекивали.
- Ја верујем у рад!
И у још нешто.
- Верујем да, уколико се тотално даш, а то знају људи који су око мене, једноставно не може да не дође до резултата.
Није било једноставно. И морало је много зноја да се пролије да бисмо ми сада причали ову причу.
- Пут је био трновит. Какве су све то биле ствари – наставила је селекторка.
Ипак...
- Зашто бисмо сада причали о томе. Да не кваримо славље. Али, просто, верујем у тај крвнички рад. Ја нисам претеривала када сам причала: „Крв, сузе и зној“. Све те крупне речи које изговарам, осећам из дубине душе.
И зато...
- Када се тако посветиш, када си пример свима, и када и њих натераш да се тако посвете, како да не дође до резултата. Просто је немогуће. Превазилазиш све.
Управо то је учинило посебно поносном.
- Овде смо показали баш тај моменат. Кроз Шпанију, кроз Белгију...
Ту је направила дигресију.
- Ево сад сте видели каква је Белгија екипа.
Вратила се на причу.
- Разумљиво, после страшне емотивне испражњености после Шпаније, девојке после полуфинала са Белгијом просто нису славиле. Гурала сам их, причала да то није исправно. Да је много тешко и да је размљиво када такве стресне ситуације доживиш. Верујте ми сви су видели. Ми смо за три утакмице доживеле три године стреса. Верујте ми. Много је дубок стрес био. Много, много нас је све ово ранило, а ми смо све то превазишли. Е то превазилазиш, тако што учиш, кроз тренинг... Учиш се том моралу. Сваки тренинг се посвећујеш томе. Разговор, тренинг, разговор, тренинг... И онда дођеш до овакве групе, са оваквим моралом.
Групе која до европског злата дође без пораза.
- Одиграли смо пет врло добрих утакмица. Желели смо да ова у финалу заиста буде одлична.
И била је. Најбоља.
- Од 2011, када сам почела да радим са овом екипом, сваког тренутка сам се трудила да поред себе имам, то је био критеријум број један, квалитетне људе и у стафу и код играчица. Са квалитетним људима и најтежи моменти лакше прођу. Квалитетни људи умеју да знају кључну ствар, а то је – шта је реч одговорност. И шта је реч посвећеност.
То је најважније за ову генерацију...
- Тренираћу сигурно још много клубова и пуно играчица. Али, ово је дефинитивно екипа која је тако бирана и тако склапана, да има један озбиљан морал. Свака част на томе. Свака част на томе шта су урадиле за српски спорт.
Застала је, да би нагласила...
- За српски спорт, не за српску кошарку, већ за спорт!
Заиста је...
- Невероватан успех. Не-ве-ро-ва-тан! Пресрећни смо опет због тога што смо донели радост у ту малу земљу. Знамо колико то значи. Нека ове девојке само буду примери, нека ово повуче све оно што ја радим са Покретом за женску кошарку и Институтом за женски спорт. Само видите колико треба улагати у женски спорт. Нека ове девојке буду праве хероине и пример колико је та прича добра. Колико ми, као мала земља, можемо још додатно да се посветимо женском спорту и да ту будемо заиста доминантни.
Реторички се запитала...
- Зашто да не?! Да Србија буде број један земља. То наше спортискиње заслужују кад је женски спорт у питању.
Поента је јасна.
- Нека се девојчице угледају на ове девојке.
Осврнула се на све што је њен тим прошао да би дошао до злата.
- Имали смо много проблема, као и увек. Прошли смо кроз многе животне ситуације. И лепе, и ружне. Од 2011. је склапан овај тим. Стрпљиво, стрпљиво, стрпљиво... То нас је ојачало и направило групу која је, једноставно...
У потрази за правим речима, извукла је – кључну.
- Кључна реч је посвећеност. И да имаш одговорност. Да не буде крив је овај или онај. Не! Ја сам крива. У томе сам прва ја. Која штитим свој тим. Па онда и све оне. Заиста свака им част на томе – поручила је селекторка Марина Маљковић.
Соњу истичем ради спорта
Док је Маљковићева причала, у ходнику „Ла фонтете“ навијачи и волонтери, људи из прес центра... заустављали су Соњу Васић како би се сликали са њом. Честитали јој.
Најбољој играчици Европског првенства честитала је и селекторка.
- Заслужила је сваки овај диван моменат који је доживела овде. Морам да је истакнем. Ви знате да не волим да истичем играче, нити да их раздвајам. И сада ћу опет рећи, оне су за мене 12 најбољих. Истих. Од прве до последње која је овде. Све су најбоље.
Једна је ипак „мало боља“.
- Морам да истакнем ово. Морам то да истакнем ради спорта. Да се овакве личности задржавају у спорту. Личности које су показале да могу много да дају земљи Србији. На сваки могући начин.
Где да стајемо сад
Играчице су нам откриле да је одмах после освајања злата, селекторка најавила наставак жестоког рада на припремама за Олимпијске игре. Да – нема опуштања.
Маљковићева уз осмех, признаје да је заиста било тако.
- Овде су показале да не одустају ни од чега. После овога, екстремно тешког првенства, од ригорозног бабла, где смо од 14. јуна били потпуно затворени и утакмица какве смо имали, свега што смо заједно прошли... Па чекај! Идемо на Олимпијске игре! То је остварење свих снова. Где да стајемо сад. Ни случајно!
Другачија и додела медаља
Екипе у карантину, дезифенција свега између утакмица, чак и у току самог меча. Без контаката са људима изван „зоне 1“.
Све је то морало да се пази како би уопште било могуће организовати велико такмичење.
Пажња није попуштала чак ни на крају. Тако је и додела медаља била „специфична“.
Белгија је своје одличје добила одмах по завршетку утакмице за треће место. После финала, на терен Фонтете изнето је само једно постоље. На њега је прво стала Шпанија, а онда и Србија.
На путу ка њему, из руку челника ФИБА – Камила Новака и Тургаја Демирела – узеле су медаље и саме себи их окачиле око врата.
Надамо се да је то последњи пут да се тако додељују одличја.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
