Damir Mikec: Prema Žurnalu ću uvek imati poseban odnos

Nemaš kome da se obratiš. Barem da ponese deo tereta. Da se posavetuješ, da sa nekim podeliš ono o čemu razmišljaš, što te možda muči. Sam si.

Ne možeš da zatražiš pauzu. Da odložiš ono što mora da se uradi. Odluke su tvoje i odgovornost je ekskluzivna.

Opet, slabost će videti svi, bićeš ogoljen. I svima je u glavi – šta ako promaši a pet godina je radio za ovaj trenutak?

Kad ovako zamišljamo, a ne tvrdimo da je osećaj baš takav, još se više divimo svim sportistima, u ovom slučaju strelcima, čija psiha uvek mora da bude kao stena. A surovi svet nalaže da se posebno divimo najjačima među njima.

Damir Mikec je taj. I zato smo u Tokiju, sa srebrnim srpskim olimpijcem, dan nakon što je upucao prvu medalju za svoju domovinu, razgovarali pretežno na temu njegove mentalne snage. I načina na koji pobeđuje... Sebe!

- Nakon OI u Londonu, gde sam došao kao broj jedan na svetskoj rang listi a nisam ušao u finale, bilo mi je teško. Generalno, uvek mi je nešto falilo na bitnim takmičenjima. Sada mi je pomogla i sreća, ali ona ne dolazi sama, iza nje se ipak krije i veliki rad i trud.

Srebrnog 37-godišnjaka nećemo zaustavljati.

- Dakle, od 2013. sam iz korena menjao ceo pristup sportu. Do tada sam bio potpuno sam, ali od tog trenutka se uključuje i moj brat, nekadašnji strelac i poznavao je materiju. Uključio sam i rad sa psihologom. Nju bi posebno trebalo istaći, jer je Marija Pavlović radila i sa Milicom, Tijanom, Andreom Arsović... Ovo je njena četvrta olimpijska medalja! Mnogo nam pomaže. Svaki pojedinačni sport, naravno i ekipni, zavisi od psihologije, ali ovde više dolazi do izražaja. Nemaš trenera da pomogne. Dalje si sam, u streljaštvu je tako. Sam si na liniji. Kad dođu teški trenuci, ne možeš ni da se izdereš, da se iskačeš, a moraš da se smiriš. Pri tom, vreme teče.

Upijamo pripovedanje bez pauze:

- Onda su tu vežbe disanja, smirivanja pulsa, ali to pomaže ako ima treme. Ali, ako psihički padneš, to se radi mnogo ranije. To se pet godina spremalo. Olimpijske igre su toliko velike i toliko bitne a ti kao treba da budeš isti kao i svakog dana na treningu. Kao na prvenstvu Srbije. U priči je to lako, ali kad dođe trenutak, a sve su oči uprte u tebe... Svi su tu, sa svih strana te gledaju. A događa se jednom u četiri godine!

Hvala na vremenu, Damire. Da Vas više ne gnjavim.

- Nije nikakav problem. Prema Žurnalu ću uvek imati poseban odnos. Stalno smo ga kupovali i čitali otpozadi, jer su naši sportovi bili u tom delu. Vaske (Branimir Vasić, novinar Sportskog žurnala) je uz nas bio ceo život, od kada sam klinac bio... Sve nam je uspehe ispratio.

Kratka tišina...

- Šta ti je igra sudbine. Vozio sam se jedan dan po gradu i vidim Vasketa na autobuskoj stanici. Stanem da ga povezem. Gde ćeš, Vaske? Kaže: „Nešto mi nije dobro, čekam taksi, nijedan da prođe”. Kakav crni taksi. Prošli smo kroz dva-tri crvena svetla, odvezao ga u bolnicu. Posle pet dana više ga nije bilo. Mnogo me je to pogodilo...

Sve je to mnogo pogodilo. Za Vasketa.

Kompletan tekst možete da pročitate u broju Sportskog žurnala za 20. jun. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.