Odbojkaška porodica Brđović na četiri strane sveta

Kada se u svetu sporta spomene prezime Brđović, prva pomisao je na odbojkašku legendu i jednog od najboljih igrača u istoriji ove igre, Dejana Brđovića.

Trenerski posao je bio logičan nastavak uspešnog bavljenja odbojkom. Ubrzo ga je posao, po ko zna koji put odveo od kuće i porodice u inostranstvo, gde i sada radi, kao trener ženskog odbojkaškog kluba Rabita iz Bakua – prestonice Azerbejdžana, udaljene 2442 kilometara vazdušnom linijom od Beograda.

Bilo je i za očekivati da će Aleksa i Aleksandra poći očevim koracima. Ogroman talenat koji je posedovao Dejan, zapatio se i kod njih, a i pored manjka slobodnog vremena, ponosni tata ne propušta mečeve svoje dece.

– Redovno pratim i Aleksu i Aleksandru. Skoro sve Aleksine utakmice u poljskom prvenstvu, prenose na televiziji, tako da mogu preko interneta da ih gledam. Naravno, pratim i Aleksandrine nastupe u Crvenoj zvezdi, a posebno mi je drago što, iako je najmlađa, dobija dosta šanse da igra, pa svaki put sa nestrpljenjem iščekujem Zvezdine mečeve.

Iako ima tek 21 godinu, Aleksa Brđović je već drugu sezonu u poljskoj „Plus ligi”, gde nastupa kao član Belhatova iz istoimenog grada, 732 kilometara udaljenog od Beograda.

– Već dve godine sam u Poljskoj i slobodno mogu reći da sam se privikao na njihov način života i rada. Poljaci gaje veliku ljubav prema odbojci, a i sama liga je iz godine u godinu bolja, posebno ove sezone, što je i normalno s obzirom da je organizacija i osvajanje Svetskog prvenstva doprinelo dodatnoj popularizaciji. Belhatov je klub sa najvišim ambicijama, a jak sastav potvrđuje to. Nažalost, ove sezone ne igram koliko sam očekivao, ali svim silama ću se potruditi da to promenim i nametnem se treneru – kaže Aleksa Brđović.

I Aleksandra je zbog bavljenja odbojkom napustila porodični dom u Kragujevcu i preselila se u Beograd, gde od ove sezone nastupa za Crvenu zvezdu. Ipak, i pored toga što je za razliku od oca i brata još uvek u Srbiji, kao najmlađem članu porodice, sa svega 17 godina, selidba u prestonicu je bila veliki korak.

– Moram priznati da mi je u početku bilo baš teško. Iako je mama dolazila u Beograd, većinu vremena sam provodila sama. Ipak, kako vreme prolazi, sve se više privikavam, a i obaveze mi pomažu da ne razmišljam o drugim stvarima, već samo o odbojci – ističe Aleksandra.

I pored toga što je odmor bio veoma kratak, Brđovići su sa zadovoljstvom odvojili svoje dragoceno zajedničko vreme i prihvatili poziv „Sportskog žurnala” na druženje. Mi im se na tome od srca zahvaljujemo.

Ceo tekst možete pročitati u specijalnom novogodišnjem trobroju Sportskog žurnala. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.