Filip Filipović za Žurnal: Hvala Bogu da sam rođen u Srbiji!

Piše: Dejan Stevović

Eto, kad predviđena novogodišnja rubrika dođe dve nedelje ranije. Ali, Filip Filipović i jeste uvek išao ispred drugih, tako i ovoga puta a povod je svečanost u Abu Dabiju.

Svet se u tom mestu, dva puta poklonio srpskom vaterpolu. Na gala svečanosti FINA, selektor Dejan Savić je primio nagradu u ime Srbije, najbolje svetske reprezentacije za 2021, a potom je Filip Filipović, kapiten iste, po treći put doživeo da mu prisutni velikim aplauzom odaju priznanje kao najboljem igraču sveta za godinu koja broji poslednje dane.

Siguran u sebe, siguran kao kad levicom maše pre šuta koji završava najčešće u mreži protivničkog golmana, Filip , kao istinski sportski velikan ne samo vaterpola zahvalio pokazavši još jednom da je bio pravi kapiten velike generacije.

Na dan izbora, pre svega njegovom ljubaznošću, serijom poruka, smo razmenili misli, po ko zna koji put u njegovoj besprekornoj, blistavoj karijeri.

Toliko puta oči u oči, od razgovora sa klincem 2003.kada je imao respekt prema sedmoj sili, preko niz drugih kada je respekt bio obostran do ovih poslednjih razgovora dvojice prijatelja.

- Za kraj reprezentativne karijere lepša nagrada ne postoji. Fraza jeste, ali je istinita, to je nagrada ekipi, grupi sjajnih igrača i ljudi. Individualna jeste ali, za mene, pojedinačna nije. To je priznanje trenerima i igračima sa kojima sam rastao, igrao, prolazio sve i svašta i bez koje ne bih bio ono što jesam. Za nas šestoricu koji smo uzdignuta čela, srećni olimpijskim zlatom i ponosni na urađeno svih ovih godina veliko priznanje. Hvala Bogu da sam rođen u Srbiji i hvala mu što sam igrao sa njima.

Dugo trajanje asa u reprezentaciji ispričano je u 381. utakmici, 677 golova, 34 medalje i brojnim priznanjima. Prvo veliko, evropski igrač godine 2009, pa još 2014, 2016, 2018, zatim svetsko od 2011. preko 2014. do danas.

- Govorite mi o trajanju, a o tome ne mogu da priča. To je rezultat upornosti, odricanja, žrtvi sa jedne i kvaliteta mojih igara i igara i uspeha moje generacije. Nije to bilo lako. Ni nama, ni porodici i prijateljima koje smo malo viđali. Kada pogledam, divno vreme, velika je stvar kada se na vrhunskom niovu 10-12 godina i shvatite da je sve imalo smisla.

Gledajući sa strane možda bi ova nagrada mogla da bude nagrada svetske kuće vaterpola Filipoviću za životno delo.

- Možda to i jeste ali da ne prejudiciramo, možda jednom bude baš i takva nagrada. Drago mi je svakako da je FINA prepoznala moj rad, mene kao lidera veličanstvenog tima, jer ponavljam, ja bez njih ni oni bez mene ne bi mogli.

Neponovljivih 12 godina je zapravo stalo u dve utakmice, polufinalu Tokija sa Španijom i počasni krug u finalu sa Grčkom. Prošla su četiri meseca od tog 8. avgusta. Malo ili dovoljno da se čitava priča pogleda iz pravog ugla.

- Ne znam da li ćemo je ikad pogledati na pravi način. Došli smo sa velikim ličnim i ekipnim ambicijama, skinuli smo teret mada su očekivanja kako je turnir išao bila sve veća i veća. O svemu što se događalo mogli smo samo da pričamo, fda čekamo i da snjamo. Znali smo da moramo da damo sve od sebe. Jednostavno da dan kasnije ne bi sa tugom videli što smo propustili. Taj naš odnos je od klinačkog druženja, sazrevanja postao porodični. Nismo u krvnom srodstvu ali porodica jesmo. Zauvek.

I danas priča ono što nam je umorno ali u euforičnom stanju govorio na aerodromu:

- Naša energija, skup ljudi kojima smo okruženi davala je poseban kvalitet ali i  motiv da osvojimo metar više damo gol više. Uspeli smo da osvojimo po drugi put zlato na Igrama i ta činjenica ostaće upamćena u analima svetskog vaterpola. Posebno jer smo kao najstarija ekipa drugi puta redom bili najbolji.

I tu prvi put nastaje pauza u dopisivanju a vidi se da druga strana kuca. Kao da je birao reči:

- Najveći deo karijere sam proveo sa njima. I ako ima kosti u grlu to je zato jer smo znali da je to labudova pesma, naš počasni krug. Šampionski.

Toliko puta smo pričali ali nikada nismo čuli Filipovu analizu saigrača. Ovoga puta pitanje nije dobilo odgovor,

- Ne, ne... nema toga. Svako je imao svoju ulogu, svako je bio deo mašine, Savić je sve to lepo složio. I mi stariji i drugi mlađi smo bili kao jedan, disali istim plućima. Nema potrebe da bilo koga ističem, ne bi bilo pravedno jer je svako deo sve što je mogao. Dizali smo se tokom takmičenja. Mladi su dobili vetar u leđa, stariji zadovoljstvo što su im pomogli i otišli na nezaboravan način. Uživali smo u svakom danu, jedva čekali sledeći. Ne brinite za budućnost jer će se i dalje najbolji vaterpolo igrati u Srbiji.

Sa toliko medalja teško je očekivati da će reći da ima neostvarena želja:

- Grešite, ima ih puno a opet kada se sve ovako završi nemam razloga da žalim za bilo čim. Ne bih ništa ni dodao ni oduzeo. Deo sam bio sjajne ekipe Srbije. I bićemo opet zajedno.

Poslednja rečenica kao da je stvorena za novinske mašte ali Filipović je to sprečio:

- Svi ćemo deo leta da provedemo zajedno na lepom putovanju, druženju van bazena. Biće i to uspešno kao sa zlatnom medaljom.

Negde smo čuli da je u pitanju Kuba. Bližilo se vreme svečanosti i zato prenosimo za kraj poslednje poruke, ali ovoga puta bez persiranja:

„Mali, kada sam došao iz Rija, morao sam odmah da pravim razgovor sa tobom. Sećam se da si na kraju te, u isto vreme i teške i srećne priče, pustio suzu, Da smo sada oči u oči da li bi opet...“

„Budi ubeđen da se ne bih zadržao na suzi. Pomisao na ono što smo prošli svih ovih leta, na sumnje koje smo nepotrebno imali, da uspešne izlaske izu krize i srećnih završetaka svih takmičenja dozvoljava svima nama da pustimo litre suza. Onih radosnica. Biće teže bez ovih momaka pored sebe na ivici bazena, bez Dekija i društva i vas matorana koji nas bezgranično volite“.

Tačno tako. Filipović se sinoć u ovoj ulozi poslednji put poklonio svetskom vaterpolo kremu. Suza je zasijala u oku.

Od malog Fiće, velikog Filipa, neponovljivog Filipovića, legendarnog igrača za sva vremena – toliko.