Филип Филиповић за Журнал: Хвала Богу да сам рођен у Србији!

Пише: Дејан Стевовић

Ето, кад предвиђена новогодишња рубрика дође две недеље раније. Али, Филип Филиповић и јесте увек ишао испред других, тако и овога пута а повод је свечаност у Абу Дабију.

Свет се у том месту, два пута поклонио српском ватерполу. На гала свечаности ФИНА, селектор Дејан Савић је примио награду у име Србије, најбоље светске репрезентације за 2021, а потом је Филип Филиповић, капитен исте, по трећи пут доживео да му присутни великим аплаузом одају признање као најбољем играчу света за годину која броји последње дане.

Сигуран у себе, сигуран као кад левицом маше пре шута који завршава најчешће у мрежи противничког голмана, Филип , као истински спортски великан не само ватерпола захвалио показавши још једном да је био прави капитен велике генерације.

На дан избора, пре свега његовом љубазношћу, серијом порука, смо разменили мисли, по ко зна који пут у његовој беспрекорној, блиставој каријери.

Толико пута очи у очи, од разговора са клинцем 2003.када је имао респект према седмој сили, преко низ других када је респект био обостран до ових последњих разговора двојице пријатеља.

- За крај репрезентативне каријере лепша награда не постоји. Фраза јесте, али је истинита, то је награда екипи, групи сјајних играча и људи. Индивидуална јесте али, за мене, појединачна није. То је признање тренерима и играчима са којима сам растао, играо, пролазио све и свашта и без које не бих био оно што јесам. За нас шесторицу који смо уздигнута чела, срећни олимпијским златом и поносни на урађено свих ових година велико признање. Хвала Богу да сам рођен у Србији и хвала му што сам играо са њима.

Дуго трајање аса у репрезентацији испричано је у 381. утакмици, 677 голова, 34 медаље и бројним признањима. Прво велико, европски играч године 2009, па још 2014, 2016, 2018, затим светско од 2011. преко 2014. до данас.

- Говорите ми о трајању, а о томе не могу да прича. То је резултат упорности, одрицања, жртви са једне и квалитета мојих игара и игара и успеха моје генерације. Није то било лако. Ни нама, ни породици и пријатељима које смо мало виђали. Када погледам, дивно време, велика је ствар када се на врхунском ниову 10-12 година и схватите да је све имало смисла.

Гледајући са стране можда би ова награда могла да буде награда светске куће ватерпола Филиповићу за животно дело.

- Можда то и јесте али да не прејудицирамо, можда једном буде баш и таква награда. Драго ми је свакако да је ФИНА препознала мој рад, мене као лидера величанственог тима, јер понављам, ја без њих ни они без мене не би могли.

Непоновљивих 12 година је заправо стало у две утакмице, полуфиналу Токија са Шпанијом и почасни круг у финалу са Грчком. Прошла су четири месеца од тог 8. августа. Мало или довољно да се читава прича погледа из правог угла.

- Не знам да ли ћемо је икад погледати на прави начин. Дошли смо са великим личним и екипним амбицијама, скинули смо терет мада су очекивања како је турнир ишао била све већа и већа. О свему што се догађало могли смо само да причамо, фда чекамо и да сњамо. Знали смо да морамо да дамо све од себе. Једноставно да дан касније не би са тугом видели што смо пропустили. Тај наш однос је од клиначког дружења, сазревања постао породични. Нисмо у крвном сродству али породица јесмо. Заувек.

И данас прича оно што нам је уморно али у еуфоричном стању говорио на аеродрому:

- Наша енергија, скуп људи којима смо окружени давала је посебан квалитет али и  мотив да освојимо метар више дамо гол више. Успели смо да освојимо по други пут злато на Играма и та чињеница остаће упамћена у аналима светског ватерпола. Посебно јер смо као најстарија екипа други пута редом били најбољи.

И ту први пут настаје пауза у дописивању а види се да друга страна куца. Као да је бирао речи:

- Највећи део каријере сам провео са њима. И ако има кости у грлу то је зато јер смо знали да је то лабудова песма, наш почасни круг. Шампионски.

Толико пута смо причали али никада нисмо чули Филипову анализу саиграча. Овога пута питање није добило одговор,

- Не, не... нема тога. Свако је имао своју улогу, свако је био део машине, Савић је све то лепо сложио. И ми старији и други млађи смо били као један, дисали истим плућима. Нема потребе да било кога истичем, не би било праведно јер је свако део све што је могао. Дизали смо се током такмичења. Млади су добили ветар у леђа, старији задовољство што су им помогли и отишли на незабораван начин. Уживали смо у сваком дану, једва чекали следећи. Не брините за будућност јер ће се и даље најбољи ватерполо играти у Србији.

Са толико медаља тешко је очекивати да ће рећи да има неостварена жеља:

- Грешите, има их пуно а опет када се све овако заврши немам разлога да жалим за било чим. Не бих ништа ни додао ни одузео. Део сам био сјајне екипе Србије. И бићемо опет заједно.

Последња реченица као да је створена за новинске маште али Филиповић је то спречио:

- Сви ћемо део лета да проведемо заједно на лепом путовању, дружењу ван базена. Биће и то успешно као са златном медаљом.

Негде смо чули да је у питању Куба. Ближило се време свечаности и зато преносимо за крај последње поруке, али овога пута без персирања:

„Мали, када сам дошао из Рија, морао сам одмах да правим разговор са тобом. Сећам се да си на крају те, у исто време и тешке и срећне приче, пустио сузу, Да смо сада очи у очи да ли би опет...“

„Буди убеђен да се не бих задржао на сузи. Помисао на оно што смо прошли свих ових лета, на сумње које смо непотребно имали, да успешне изласке изу кризе и срећних завршетака свих такмичења дозвољава свима нама да пустимо литре суза. Оних радосница. Биће теже без ових момака поред себе на ивици базена, без Декија и друштва и вас маторана који нас безгранично волите“.

Тачно тако. Филиповић се синоћ у овој улози последњи пут поклонио светском ватерполо крему. Суза је засијала у оку.

Од малог Фиће, великог Филипа, непоновљивог Филиповића, легендарног играча за сва времена – толико.