Dragović: Đoković mi skratio pet godina života

Imala je Crvena zvezda sreću da je sa Aleksandrom Dragovićem ugovor potpisala pre evropskog šampionata, jer bi posle fantastične igre u osmini finala protiv Italije na Vembliju verovatno bio u Milanu, Interu, Romi ili nekom drugom velikanu sa „čizme“.

Nije želeo da ostavlja u neizvesnosti voljeni klub i doneo je odluku da j trenutak da ispuni dečačku želju, a kad je stigao odmah je pokazao klasu i ono što se i znalo - da je igrač daleko iznad srpskog superligaškog proseka.

- Moguće je da bi bilo ponuda velikih italijanskih klubova, ali nisam tip ljudi koji razmišljaju o tome šta bi bilo kad bi bilo. Nisam hteo da idem u rizik, u neki rulet. Uvek sam želeo da doživim san da igram jednog dana za Zvezdu, sada se desilo i veoma sam srećan. Imao sam i loše iskustvo sa Prvenstva Evrope 2016. godine, promašio sam penal i dobio crveni karton. Nikad se ne zna šta može da se dogodi. Želeo sam da imam mirnu glavu, gazim, kao i što jesam – u zimskim danima vratio je Dragović misli na proleće i leto.

Na srpskoj Marakani ste prethodno igrali dva puta, kao reprezentativac Austrije i član bečkog kluba protiv Vojvodine?

- Prva utakmica za seniorsku reprezentaciju Austrije, imao sam 18 godina. I to baš protiv Srbije u Beogradu, nikada neću da zaboravim. Baš me je uhvatila nervoza, ali odigrao sam OK. Bili smo bolji, a izgubili. Selektor Konstantini mi je dao šansu i uvek sam mu zahvalan.

Jeste li pričali o toj utakmici po dolasku u Zvezdu sa tadašnjim reprezentativcima Srbije Stankovićem i Milijašem?

- Malo smo se šalili. Kad ja kažem da smo bili mnogo bolji i nesrećno izgubili, oni me pitali: „A, šta je bilo u Beču.“

Ekspresno ste stigli do prvog tima kluba Austrije, pa i reprezentacije?

- Prošao sam od šeste godine sve selekcije Austrije. Taj klub i Zvezda su mi u srcu. Možda i završim karijeru u Beču, imama sada u glavi takvu ideju, ali nije to blizu.

Koji zvezdaški suvenir u Beču čuvate iz dečačkih dana?

- Od kad sam dete navijam za Zvezdu zbog dede. Kupovao mi je šalove, posteljinu za spavanje, dresove, išli smo zajedno iz Austrije na utakmice. Nešto od suvenira je i sada tu.

Gleda li deda svaku vašu utakmicu u Zvezdi?

- Neke jeste uživo, ali veći deo vremena je u Austriji. Opasna je situacija sa koronavurisom i želim da moji najbliži budu bezbedni. Zdravlje je najbitnije u životu, nebitni su i fudbal i novac u odnosu na to.

Deda je postao medijska Zvezda što vas je „ubedio“ da dođete u Crvenu zvezdu?

- Hteli smo i on i ja do doživimo da iram za Zvezdu. Imam 30 godina, nisam dete, odluku sam doneo ja. To sam hteo, sada je šansa.

Kako vam Zvezda izgleda iznutra?

- Kao što sam i mislio, velika je. Ima pritiska, što je normalno. Navijači su fenomenalni. Daćemo sve od sebe da ih usrećimo, boriti se do poslednjeg dana da osvojimo titulu. Moramo da budemo iskreni, Partizan igra dobro i biće nam jako teško, ali ne predajemo se i verujemo u da ćemo na kraju mi da budemo prvi.

Prvi trofej u seniorskoj karijeri osvojili ste kao 18-godišnjak u Austriji?

- Bio je to kup trofej. Prva titula državnog šampiona stigla je u Švajcarskoj kad sam igrao za Bazel.

U Švajcarskoj ste nagovestili da ćete postati veliki igrač?

- Eh, da sam bio veliki igrač otišao bih iz Bazela u Real. Znam šta mogu da pokažem na terenu, ali neke stvari se nisu desile. Ipak, srećan sam šta sam sve doživeo u karijeri. Imao sam divan period u Švajcarskoj, ozbiljna je to bila ekipa.

Stigli ste do polufinala Lige Evrope sa Bazelom...

- Žao mi je što nisam igrao revanš u Londonu proti Čelzija.

Jeste li razgovarali sa Banetom Ivanovićem pred utakmicu?

- Ne. Fokusirao sam se da pobedim Čelzi, mnogo smo želeli to svi u ekipi. Baš smo ih namučili. Kad kreneš u krevet važno je da možeš da se pogledaš u ogledalo i kažeš da si dao sve od sebe. To je moja filozofija. Naravno, svi grešimo i nismo mašine.

Kao igrač kijevskog Dinama dali ste gol Čelziju u Ligi šampiona. Poseban osećaj, verovatno?

- Na žalost, dao sam dva. Jedan je bio autogol. Izgubili smo na kraju 2:1.

Otkud u kijevskom Dinamu posle tako dobrih igara za Bazel, verovatno zbog najbolje ponude klubu?

- Hteo sam da idem putem Nemanje Vidića. Pisalo se posle da ću iz Dinama u Mančester junajted, ali nije bilo ponude na papiru. Svuda sam imao uspehe, pokazao šta znam. Nisam došao do Reala, ali moram da budem srećan. Koliko samo fudbalera nije uspelo, ne smem i neću da kukam.

Vaša generacija u Dinamu prekinula je šampionski niz Šahtjora?

- Imao je Šahtjor ozbiljnu ekipu, skoro svi u ekipi su iz Brazila. Bilo je baš teško da ih skinemo sa trona, ali smo uspeli. U prvoj sezoni osvojio sam kup, pa onda duplu krunu i još jednu titulu.

Poseban uspeh bio je plasman u četvrtfinale Lige Evrope?

- Ispali smo od Fiorentine. Imali smo uspehe, izbacili Porto iz Lige šampiona. Nismo mogli da se borimo sa Barselonom, ali ono što je bilo u granicama realnosti smo odradili dobro.

Kako vam je bilo za život u Kijevu?

- Kao i ovde. Svejedno mi je da li sam u Kijevu, Beogradu ili Beču. Došao sam zbog fudbala, a ne lepote grada i izlazaka. Naravno, ode se na neku večeru sa devojkom i prijateljima, ali sport mi je broj jedan.

Devojka vam je podrška u Beogradu?

- Da, ali ne bih da previše pričam o privatnim stvarima, sportista sam...

Otkrijte nam barem kakvi ste u kuhinji, nije valjda da devojka mora uvek da spremi večeru?

- Ha, ha...Hvala bogu, ima servisa za dostavu hrane. Znam nešto i da spremim, meso ili pastu. Ipak, više volim da devojka i baba kuvaju.

Koje sportove volite da gledate osim fudbala?

- Tenis kad igra Đoković. Skratio mi je pet godina života. Ha, ha...Svaka čast za sve uspehe, kapa dole! Neverovatan je.

Poznajete li se?

- Ne...

Ove sezone nije stigao da dođe da poseti fudbalere Crvene zvezde kao prethodnih, očekujete ga na proleće?

- Zna se koliko obaveza ima, tenis mu je broj jedan. Uvek sam uz njega i nadam se da ga čeka trofejna 2022. godina.

Sudeći po jednoj od objava na Instagram profilu, volite i NFL?

- To gledam na aplikaciji. Deda i devojka se bune kad pustim na televiziji.

Rešenje su dva televizora?

- Ne želim da imam TV u spavaćoj sobi. Kad sam bio mlad igrač u Austriji uvek sam gledao televiziju pred spavanje, probao sam u Bazelu da se otarasim toga i shvatio da mi mnogo znači kako bih bio odmorniji.

Bili ste i na košarkaškoj utakmici Zvezde?

- I neću više, jer sam izgleda maler. Izgubili smo od Albe kad sam bio u hali.

Volite li filmove?

- Nađem nešto po „Netfliksu“, bilo bi dosadno da je drugačije. Nisam uopšte drugačiji od ostalih ljudi.

Deo zimskog odmora proveli ste u toplijim krajevima?

- Volim zimu i sneg, ne bih mogao, na primer, da živim u Majamiju gde je samo toplo. Kad je Božić, trebalo bi da bude snežno.

Kakvi ste u skijanju?

- Nikada nisam skijao...Mi u Beču smo malo drugačiji od ostalih Austrijanaca.

Gde ćete živeti kad završite karijeru?

- U Beču. To je moj grad, tu sam odrastao i najlepše mi je.

Imaćete, možda, u penzionerskim danima i status rekordera po broju utakmica za reprezentaciju Austrije?

- Ne zanima me to toliko, koliko ekipni uspeh. Lepo je što sam prebacio 100 utakmica, da jednog dana kažem deci šta sam postigao, ali samo je bitan rezultat reprezentacije.

Neka bude uspeha u baražu za Mondijal u Kataru...

- Hvala. Nadam se. Imamo tešku utakmicu u Velsu, nadam se posle i finale u Beču.

I onda u grupu sa Srbijom?

- Ha, ha...Ne bih baš voleo jer bih morao da pobedim i revanširam se za onaj poraz na Marakani.

Uzbudljiva je godina ispred Dragovića, uz dve osnovne sportske želje – osvajanje titule sa Crvenom zvezdom i učešće na Mondiajlu u Kataru.