UMESTO OPROŠTAJA: Dovoljni su bili inicijali - D.Š.

PIŠE: Predrag Miljuš

Danilo Šotra bio je jedna od poslednjih zvezdi sportskog novinarstva u kojem su proporcionalno sa razvojem informacionih tehnologija i pretvaranja božanskog svevidećeg oka u simbol kontrole elita, autorske ličnosti nestajale.

Jer se vesti proizvode iz minuta u minut, najviše se čitaju na telefonima i konzumentima uopšte nije važno ko iza njih stoji. Ni šta se sa njima hoće. Vremena je uostalom sve manje. Tiraži dnevnih novina godinama padaju i među mlađima imaju sve manje pristalica...

Imena retkih novinara budu upamćena, generalno manje se čita. Zvezde dolaze iz nekih novih oblasti, recimo rijaliti programa.

Šotru je publika volela jer je bio jasan, pisao je kako se inače govorilo. Umeo je i da pretera, ali hiperbola je stilska figura. Njegovi izveštaji o vrućim temama su se iščekivali.

Ravnodušnih nije bilo, da su tada egzistirale društvene mreže bile bi zatrpane komentarima na Šotrine tekstove.

Voleo je da se bavi temama kojima drugi nisu hteli ili smeli da prilaze.  Omiljena mu je bila KSJ, pa KS SCG, potom i KSS, bio je noćna mora generalnih sekretara, ali i košarkaških sudija.

Bio je veoma kritičan prema njima, iako je i sam bio delilac pravde, ali u vaterpolu. Valjda ih je dobro poznavao... Često smo polemisali o tome, ali retko ste ga mogli razuveriti.

Formirao sam se u nedeljnom magazinu Tempo i prirodno je da su mi bile bliže šire forme i kada sam 1997. došao u Sportski žurnal.

Insistirao je da nastavim tim stilom pisanja „toplih ljudskih priča”, kako je zvao moj način. Radili smo zajedno desetak godina, uglavnom je on bio urednik košarkaške rubrike, bez posebnih tenzija, iako je često umeo da plane.

Pretpostavljam da mu je odgovarao čovek drugačijeg senzibiliteta, formiran u ravnici, Prečanin...

Nije bio navijač, to sam kod njega posebno cenio kao vrlinu u profesiji, izuzev što je voleo mali gradski klub u izrastanju – IMT. To nikome nije smetalo, naprotiv svima je, pretpostavljam bilo simpatično.

Pomagao je treneru Draganu Šakoti, tek u formiranju trenerske ličnosti i sekretaru čudesne biografije Tomi Šatari. Zvali su ih Tri Š. Bio je plan da Šotra bude direktor...

Nije bio nacionalista, vaspitan je u Jugoslaviji, pratio je sve klubove, živeo je u zlatnom dobu Plavih, bio uz njih na gotovo svim velikim takmičenjima...

Kad se velika zemlja raspala ponašao se kao i da nije, trudio se da zadrži odnose sa onima sa kojima je bio prijatelj. I koliko znam i koliko me sećanje služi, ruke nije uprljao.

Čudili su mu se kako u susretima klubova iz regiona sa „strancima” ne krije simpatije za one koji su postali reprezenti novih država. Isto je važilo i za reprezentacije. Objašnjavao je da govorimo istim jezikom, da su drugi umešali prste u krvavu prekompoziciju Zapadnog Balkana...

I dalje je viđao ljude, a ne Slovence, Hrvate, Bošnjake, Makedonce... tako se i odnosio prema njima.

Nije bio samo čovek košarke, pratio je zahvaljujući satelitskoj anteni sve moguće sportove, zanimalo ga je, noći je probdeo... Ne znam kolegu koji je toliko bio verziran i u ono o čemu ne piše. Međutim, nije bio jednostran u interesovanjima, išao je u pozorište, gledao je filmove, čitao knjige...

Novinarstvo mu je bilo život, ali i ono se vremenom menjalo, postajući dijametralno suprotno od nečega u šta je zakoračio kao pripravnik u Sportu.

Njegov put išao je postepeno kraju, kao što ide profesija u kojoj je bio jedan od poslednjih autentičnih izdanaka, čiji inicijali su bili dovoljni za prepoznavanje, a tek ime i prezime.