УМЕСТО ОПРОШТАЈА: Довољни су били иницијали - Д.Ш.

ПИШЕ: Предраг Миљуш

Данило Шотра био је једна од последњих звезди спортског новинарства у којем су пропорционално са развојем информационих технологија и претварања божанског свевидећег ока у симбол контроле елита, ауторске личности нестајале.

Јер се вести производе из минута у минут, највише се читају на телефонима и конзументима уопште није важно ко иза њих стоји. Ни шта се са њима хоће. Времена је уосталом све мање. Тиражи дневних новина годинама падају и међу млађима имају све мање присталица...

Имена ретких новинара буду упамћена, генерално мање се чита. Звезде долазе из неких нових области, рецимо ријалити програма.

Шотру је публика волела јер је био јасан, писао је како се иначе говорило. Умео је и да претера, али хипербола је стилска фигура. Његови извештаји о врућим темама су се ишчекивали.

Равнодушних није било, да су тада егзистирале друштвене мреже биле би затрпане коментарима на Шотрине текстове.

Волео је да се бави темама којима други нису хтели или смели да прилазе.  Омиљена му је била КСЈ, па КС СЦГ, потом и КСС, био је ноћна мора генералних секретара, али и кошаркашких судија.

Био је веома критичан према њима, иако је и сам био делилац правде, али у ватерполу. Ваљда их је добро познавао... Често смо полемисали о томе, али ретко сте га могли разуверити.

Формирао сам се у недељном магазину Темпо и природно је да су ми биле ближе шире форме и када сам 1997. дошао у Спортски журнал.

Инсистирао је да наставим тим стилом писања „топлих људских прича”, како је звао мој начин. Радили смо заједно десетак година, углавном је он био уредник кошаркашке рубрике, без посебних тензија, иако је често умео да плане.

Претпостављам да му је одговарао човек другачијег сензибилитета, формиран у равници, Пречанин...

Није био навијач, то сам код њега посебно ценио као врлину у професији, изузев што је волео мали градски клуб у израстању – ИМТ. То никоме није сметало, напротив свима је, претпостављам било симпатично.

Помагао је тренеру Драгану Шакоти, тек у формирању тренерске личности и секретару чудесне биографије Томи Шатари. Звали су их Три Ш. Био је план да Шотра буде директор...

Није био националиста, васпитан је у Југославији, пратио је све клубове, живео је у златном добу Плавих, био уз њих на готово свим великим такмичењима...

Кад се велика земља распала понашао се као и да није, трудио се да задржи односе са онима са којима је био пријатељ. И колико знам и колико ме сећање служи, руке није упрљао.

Чудили су му се како у сусретима клубова из региона са „странцима” не крије симпатије за оне који су постали репрезенти нових држава. Исто је важило и за репрезентације. Објашњавао је да говоримо истим језиком, да су други умешали прсте у крваву прекомпозицију Западног Балкана...

И даље је виђао људе, а не Словенце, Хрвате, Бошњаке, Македонце... тако се и односио према њима.

Није био само човек кошарке, пратио је захваљујући сателитској антени све могуће спортове, занимало га је, ноћи је пробдео... Не знам колегу који је толико био верзиран и у оно о чему не пише. Међутим, није био једностран у интересовањима, ишао је у позориште, гледао је филмове, читао књиге...

Новинарство му је било живот, али и оно се временом мењало, постајући дијаметрално супротно од нечега у шта је закорачио као приправник у Спорту.

Његов пут ишао је постепено крају, као што иде професија у којој је био један од последњих аутентичних изданака, чији иницијали су били довољни за препознавање, а тек име и презиме.