Za sve koji se ne sećaju partija Dragana Arsića, poslednji intervju dao 1976. godine, stariji ljubitelji košarke kažu da je bio igračina, ubojiti strelac, koga upoređuju sa najkvalitetnijim košarkašima na ovim prostorima.
Da li je presudan bio talenat ili rad?
-Više talenta nego rada. Bez talenta nema uspeha. Međutim, normalno je da igrač ostaje nakon treninga i šutira. Potrebno je da čovek radi na sebi, da se sam usavršava. Ne može samo trener da napravi igrača. Sam igrač mora da zna šta mu nedostaje u igri, svaki trening mora da donese neki pomak - kaže Arsić.
Od trenera koji su radili sa Vama ko ima najveće zasluge za vaš razvoj?
-Izdvojio bih Nikolu Roklija Mišovića, Slobodana Conju Koprivicu i profesora Aleksandra Acu Nikolića. Košarka je sport u kojoj je sve jasno, nema puno filozofiranja. Zavisi koliko igrači daju na treningu. Ukoliko dobro trenirate i partija na utakmici biće zadovoljavajuća.
Kakav ste odnos imali sa Aleksandrom Nikolićem?
-Profa je bio vrhunski trener, ali nismo bili na istim ljudskim dužinama. Uvek sam Radmila Mišovića pitao zašto je Aca došao u Čačak nakon osvojenog zlata na Svetskom prvenstvu u Manili. Zamislite, postanete prvak sveta i onda dođete u Čačak. Vodio je dva treninga sedmično. Ostale je vodio je Conja Koprivica koji je pokušavao da pomogne i izvan parketa. Acu Nikolića je interesovao samo teren, mnogo se treniralo.
Kazna za trijumf
Šta pamtite?
-Aci Nikoliću sam govorio da će Kićanović i Dalipagić dati svoju mericu‚ i da je bitno da sačuvamo Marića, Kerkeza, Bobana Petrovića jer ukoliko nam oni daju deset i više poena izgubićemo utakmicu. Profa mi je odgovarao da sam buntovnik. Sećam se pobede protiv Bosne kada sam sa Drobnjakom napravio dogovor da izigramo‚ Radovanovića i Pešića, to smo uradili i dobili meč. Trener me je nakon trijumfa pitao pa ko je promenio taktiku, priznao sam, a on je kazao‚ bićete kažnjeni. To nije nagrada za trijumf.
Gde je izbio Vaš nesporazum sa Profom?
-Nisam želeo da igram za premije koje su bile povezane. Ukoliko dobijete tri utakmice, a četvrtu igrate izvan Čačka, recimo, sa Jugoplastikom ili Zadrom, pa izgubite, ništa od nagrade. Tako da smo imali premije za svaku utakmicu.
Da ste Vi i vaši saigrači rođeni u poslednje dve, tri decenije gde bi Vam bila granica?
-Nebo. Sadašnji igrači su dobro plaćeni, a pitanje je da li toliko vrede. Čast izuzecima. Mi smo živeli od plata, premija, i bili smo malo poznatiji u gradu. Mene nije interesovalo da li me gleda jedan čovek ili nekoliko hiljada. Tada je dvorana kraj Morave bila krcata, stajalo se na jednoj nozi, pušilo se i dim je išao ka krovu, ali nikome nije smetao taj dim, prava dimna zavesa. Publika u Zadru i Čačku bila je šesti igrač. Bilo je lepo izgarati za publiku koja je znala da nagradi, a nagrada aplauz.
Večita tema u Čačku je ko su najbolji igrači svih vremena u gradu košarke. Kažu Radmilo, Kićan, Željko, pa Arso i tako dalje, da li se slažete?
-Ja se ne ljutim na bilo kakve priče, ali ima objašnjenje. Mišović je bio strašan napadač. Kićanović je bio kompletan igrač, ali je u Borcu igrao šest meseci. Ja sam za Borac igrao trinaest sezona, i ne samo ja. Ne sme se zaboraviti na Maška Purića, Mirka Drobnjaka, Obrada Šarančića, Vlada Androića...Kako ljudi pričaju u Čačku su igrala samo trojica igrača, od toga se dvojica smatraju Beograđanima.
Incident u Zagrebu
Pikanterija za čitaoce:
-Sećam se kada smo išli na duel sa Cibonom rešeni da pobedimo domaće. Čak smo poneli novac za piće, da proslavimo pobedu. Vođa puta bio je čuveni šahista i direktor Stanimir Cane Nikolić. Stižemo u zagrebački hotel i u baru ugledamo dve privlačne devojke. Drugar iz tima i ja ostavljamo stvari, pridružujemo se devojkama i krećemo sa pićem, a noć se nije najbolje završila. Kasno noću, bolje reći u ranu zoru, u hotel dolaze policajci da nas prijave vođi puta. Stanimir nas brani tako što svedoči da smo svi u 22 sata bili u svojim sobama. Naravno, ujutru, na doručku, Cane mi prilazi jer zna da sam krivac. Kasnije krećemo u dvoranu, Nikolić je neku popio, a ispred nas, kao dobri domaćini, izlaze Anzulović i Novosel. Obojici pri susretu Cane udara ćušku, ljudi u čudu, pitaju me koji vam je ovaj. Igra se utakmica koju dobijamo sa 104:102, dao sam 47 poena timu Cibone sa Nakićem, Čuturom, Acom Tricom...U autobusu mi predsednik kluba čestita. Kasnije smo u zagrebačkim novinama čitali o našem incidentu, od reči do reči.
Kako izgleda petorka Borca, svih vremena?
-Ako stavim Kićana, Živkovića, Maška, Radmila i Drobnjaka bila bi to sjajna petorka, ali ima i mlađih.
Šta iz ove perspektive zamerate sebi?
-Morao sam da budem fleksibilniji, prećutim, istrpim nepravdu i sve bi bilo mnogo drugačije.
Šta je donelo košarkaški preokret na ovim prostorima?
-Zlatna medalja iz Ljubljane sa Svetskog prvenstva. Ti reprezentativci su prokrčili put narednim generacijama Đorđeviću, Daniloviću, Bodirogi … Inače, da se u moje vreme igrala hokejaška košarka nikada ne bismo postigli po 40 poena, nikada. Gledao sam nedavno finale Kupa Koraća u Nišu, tri sekunde do kraja poluvremena, izmene dvojice i trojice igrača na obe strane. I lopta odlazi u aut. Znate kada bih ja ušao za tri sekunde, nikada, podvlačim nikada.
Razlika između sadašnje i tadašnje košarke?
-Nebo i zemlja. Igrala se dopadljiva, lepršava košarka...Razmišljali smo i lopta nam nije bila u posedu više od dve, tri sekunde. Danas bek dribla do iznemoglosti, a ne osvoji ni pola metra prostora. Onda muči loptu, izgubi snagu pa šutira za tri poena i normalno promaši. Kod Ace Nikolića kada biste vodili loptu i napadali gluteusom on bi vas izbacio i sa utakmice, da ne kažem sa treninga. Štos je primiti loptu i okrenuti se licem ka košu. Današnja košarka je mučenje, igraju se kombinacije, a znate kada se igraju kombinacije, kada nikog ne krene. Pa aplauzi, skakanja sa klupe, zašto, pa samo si dao koš. Mi smo se razumeli pogledima, mimikom....
Fanovi Željka Obradovića želeli bi da Žoc uzme desetu Evroligu i to sa Partizanom.
-Voleo bih da ih osvoji petnaest, ali teško. I ovaj rekord od devet je domaći zadatak, nedostižan. Međutim, kako je počelo košarka će prestati da se igra, počeće tegove da ubacuju kroz obruč. Ne verujem u ovaj tim Partizana, ali možda sam u zabludi. Ima materijala, recimo, Balša Koprivica je najveći talenat koga sam video u poslednje vreme. Potom, Trifunović, možda najtalentovaniji posle Radmanovića.
Kako gledate na Zvezdu?
-Dobro igra. Imaju samo četiri stranca. Najveće pojačanje je Volters.
Za Vaše vreme vezuju se mnoge anegdote, da li možete da ispričate?
-Mene su najčešće kažnjavali zbog kašnjenja na treninge, putovanja, ali morali su da me čekaju. Pošto sam morao da nadoknadim minus u novčaniku zbog kazni kladio sam se sa predsednicima Borca, vođama puta koliko ću poena da postignem, da li ću da probacim kroz noge Vrankoviću, Arapoviću… Da li ću da pet puta prođem pored njih i postignem koš...i uvek sam dobijao opklade. Takođe, u Čačku sam igrao basket, jedan na jedan, uz dvadeset poena fore, i svi su gubili opklade. Bezbroj puta sam ubacivao tri stotine penala od toliko slobodnih bacanja. U Švedskoj sam, na zalasku karijere, imao ugovor da postignuti poen vredi toliko i toliko maraka, davao sam po 11, 12 trojki, ali sam više voleo život, provod - zaključuje Dragan Arsić.
Jugoplastici 50 poena
U Vaše vreme nije bilo trojki, ali ste punili koševe rivala. Koliko ste postigli najviše koševa na jednoj utakmici?
-Jugoplastici sam 1975. dao 50 poena, a imao sam četiri lične greške u prvom poluvremenu. Potom sam upisao 56, pa 52 poena, ali to nisu bile moje najbolje utakmice u karijeri. Igrački staž je trajao više od jedne decenije, trinaest godina sam igrao Prvu ligu. Trinaestica na leđima, rođen 13. decembra, a Borac je bio veliko ime u tadašnjoj državi. Igrali smo maštovito, lepršavo, lepo, i to se cenilo. Teško da će se roditi igrač u Čačku koji će imati bolji procenat šuta od mene, više asistencija...Imao sam kvotu koliko moram dati koševa, napraviti asistencija i uhvatiti lopti – kaže Arsić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
