За све који се не сећају партија Драгана Арсића, последњи интервју дао 1976. године, старији љубитељи кошарке кажу да је био играчина, убојити стрелац, кога упоређују са најквалитетнијим кошаркашима на овим просторима.
Да ли је пресудан био таленат или рад?
-Више талента него рада. Без талента нема успеха. Међутим, нормално је да играч остаје након тренинга и шутира. Потребно је да човек ради на себи, да се сам усавршава. Не може само тренер да направи играча. Сам играч мора да зна шта му недостаје у игри, сваки тренинг мора да донесе неки помак - каже Арсић.
Од тренера који су радили са Вама ко има највеће заслуге за ваш развој?
-Издвојио бих Николу Роклија Мишовића, Слободана Цоњу Копривицу и професора Александра Ацу Николића. Кошарка је спорт у којој је све јасно, нема пуно филозофирања. Зависи колико играчи дају на тренингу. Уколико добро тренирате и партија на утакмици биће задовољавајућа.
Какав сте однос имали са Александром Николићем?
-Профа је био врхунски тренер, али нисмо били на истим људским дужинама. Увек сам Радмила Мишовића питао зашто је Аца дошао у Чачак након освојеног злата на Светском првенству у Манили. Замислите, постанете првак света и онда дођете у Чачак. Водио је два тренинга седмично. Остале је водио је Цоња Копривица који је покушавао да помогне и изван паркета. Ацу Николића је интересовао само терен, много се тренирало.
Казна за тријумф
Шта памтите?
-Аци Николићу сам говорио да ће Кићановић и Далипагић дати своју мерицу‚ и да је битно да сачувамо Марића, Керкеза, Бобана Петровића јер уколико нам они дају десет и више поена изгубићемо утакмицу. Профа ми је одговарао да сам бунтовник. Сећам се победе против Босне када сам са Дробњаком направио договор да изиграмо‚ Радовановића и Пешића, то смо урадили и добили меч. Тренер ме је након тријумфа питао па ко је променио тактику, признао сам, а он је казао‚ бићете кажњени. То није награда за тријумф.
Где је избио Ваш неспоразум са Профом?
-Нисам желео да играм за премије које су биле повезане. Уколико добијете три утакмице, а четврту играте изван Чачка, рецимо, са Југопластиком или Задром, па изгубите, ништа од награде. Тако да смо имали премије за сваку утакмицу.
Да сте Ви и ваши саиграчи рођени у последње две, три деценије где би Вам била граница?
-Небо. Садашњи играчи су добро плаћени, а питање је да ли толико вреде. Част изузецима. Ми смо живели од плата, премија, и били смо мало познатији у граду. Мене није интересовало да ли ме гледа један човек или неколико хиљада. Тада је дворана крај Мораве била крцата, стајало се на једној нози, пушило се и дим је ишао ка крову, али никоме није сметао тај дим, права димна завеса. Публика у Задру и Чачку била је шести играч. Било је лепо изгарати за публику која је знала да награди, а награда аплауз.
Вечита тема у Чачку је ко су најбољи играчи свих времена у граду кошарке. Кажу Радмило, Кићан, Жељко, па Арсо и тако даље, да ли се слажете?
-Ја се не љутим на било какве приче, али има објашњење. Мишовић је био страшан нападач. Кићановић је био комплетан играч, али је у Борцу играо шест месеци. Ја сам за Борац играо тринаест сезона, и не само ја. Не сме се заборавити на Машка Пурића, Мирка Дробњака, Обрада Шаранчића, Влада Андроића...Како људи причају у Чачку су играла само тројица играча, од тога се двојица сматрају Београђанима.
Инцидент у Загребу
Пикантерија за читаоце:
-Сећам се када смо ишли на дуел са Цибоном решени да победимо домаће. Чак смо понели новац за пиће, да прославимо победу. Вођа пута био је чувени шахиста и директор Станимир Цане Николић. Стижемо у загребачки хотел и у бару угледамо две привлачне девојке. Другар из тима и ја остављамо ствари, придружујемо се девојкама и крећемо са пићем, а ноћ се није најбоље завршила. Касно ноћу, боље рећи у рану зору, у хотел долазе полицајци да нас пријаве вођи пута. Станимир нас брани тако што сведочи да смо сви у 22 сата били у својим собама. Наравно, ујутру, на доручку, Цане ми прилази јер зна да сам кривац. Касније крећемо у дворану, Николић је неку попио, а испред нас, као добри домаћини, излазе Анзуловић и Новосел. Обојици при сусрету Цане удара ћушку, људи у чуду, питају ме који вам је овај. Игра се утакмица коју добијамо са 104:102, дао сам 47 поена тиму Цибоне са Накићем, Чутуром, Ацом Трицом...У аутобусу ми председник клуба честита. Касније смо у загребачким новинама читали о нашем инциденту, од речи до речи.
Како изгледа петорка Борца, свих времена?
-Ако ставим Кићана, Живковића, Машка, Радмила и Дробњака била би то сјајна петорка, али има и млађих.
Шта из ове перспективе замерате себи?
-Морао сам да будем флексибилнији, прећутим, истрпим неправду и све би било много другачије.
Шта је донело кошаркашки преокрет на овим просторима?
-Златна медаља из Љубљане са Светског првенства. Ти репрезентативци су прокрчили пут наредним генерацијама Ђорђевићу, Даниловићу, Бодироги … Иначе, да се у моје време играла хокејашка кошарка никада не бисмо постигли по 40 поена, никада. Гледао сам недавно финале Купа Кораћа у Нишу, три секунде до краја полувремена, измене двојице и тројице играча на обе стране. И лопта одлази у аут. Знате када бих ја ушао за три секунде, никада, подвлачим никада.
Разлика између садашње и тадашње кошарке?
-Небо и земља. Играла се допадљива, лепршава кошарка...Размишљали смо и лопта нам није била у поседу више од две, три секунде. Данас бек дрибла до изнемоглости, а не освоји ни пола метра простора. Онда мучи лопту, изгуби снагу па шутира за три поена и нормално промаши. Код Аце Николића када бисте водили лопту и нападали глутеусом он би вас избацио и са утакмице, да не кажем са тренинга. Штос је примити лопту и окренути се лицем ка кошу. Данашња кошарка је мучење, играју се комбинације, а знате када се играју комбинације, када никог не крене. Па аплаузи, скакања са клупе, зашто, па само си дао кош. Ми смо се разумели погледима, мимиком....
Фанови Жељка Обрадовића желели би да Жоц узме десету Евролигу и то са Партизаном.
-Волео бих да их освоји петнаест, али тешко. И овај рекорд од девет је домаћи задатак, недостижан. Међутим, како је почело кошарка ће престати да се игра, почеће тегове да убацују кроз обруч. Не верујем у овај тим Партизана, али можда сам у заблуди. Има материјала, рецимо, Балша Копривица је највећи таленат кога сам видео у последње време. Потом, Трифуновић, можда најталентованији после Радмановића.
Како гледате на Звезду?
-Добро игра. Имају само четири странца. Највеће појачање је Волтерс.
За Ваше време везују се многе анегдоте, да ли можете да испричате?
-Мене су најчешће кажњавали због кашњења на тренинге, путовања, али морали су да ме чекају. Пошто сам морао да надокнадим минус у новчанику због казни кладио сам се са председницима Борца, вођама пута колико ћу поена да постигнем, да ли ћу да пробацим кроз ноге Вранковићу, Араповићу… Да ли ћу да пет пута прођем поред њих и постигнем кош...и увек сам добијао опкладе. Такође, у Чачку сам играо баскет, један на један, уз двадесет поена форе, и сви су губили опкладе. Безброј пута сам убацивао три стотине пенала од толико слободних бацања. У Шведској сам, на заласку каријере, имао уговор да постигнути поен вреди толико и толико марака, давао сам по 11, 12 тројки, али сам више волео живот, провод - закључује Драган Арсић.
Југопластици 50 поена
У Ваше време није било тројки, али сте пунили кошеве ривала. Колико сте постигли највише кошева на једној утакмици?
-Југопластици сам 1975. дао 50 поена, а имао сам четири личне грешке у првом полувремену. Потом сам уписао 56, па 52 поена, али то нису биле моје најбоље утакмице у каријери. Играчки стаж је трајао више од једне деценије, тринаест година сам играо Прву лигу. Тринаестица на леђима, рођен 13. децембра, а Борац је био велико име у тадашњој држави. Играли смо маштовито, лепршаво, лепо, и то се ценило. Тешко да ће се родити играч у Чачку који ће имати бољи проценат шута од мене, више асистенција...Имао сам квоту колико морам дати кошева, направити асистенција и ухватити лопти – каже Арсић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
