(1).jpg)
Ne postoji istinita istorija, već biografija svega postojećeg, izučavana na činjenicama stručno i naučno, o tome svedoči i bezimeni banjalučki Gradski stadion, mnogi ga, takođe netačno, „krste” i kao stadion Borca, a to nikad nije bio, jedino na njemu igra od 1945. godine do danas.
Istorija, znana i utemeljena, kaže da se taj stadion do Drugog svetskog rata zvao „Stadion Bana Bogoljuba Kujundžića” u vremenu kada je čuvena porodica srpskih intelektualaca Divjak, na čelu sa Mirkom, izgradila stadion za SK Krajišnik, najpoznatiji i najpopularniji klub Vrbaske banovine. Kad je uspostavljena čudovišna i monstruozna NDH, prvi se na udaru našao upravo Krajišnik, a njegovo stradanje nastavljeno je, u istoj meri, i kod komunista tako da je nepravedno nestao za sva vremena.
Veličina Banjaluke
Milca Novaković je svedočio:
– Banjaluka je svoju veličinu pokazala čuvajući Borac i u minulom stradalništvu, što nije učinjeno svojevremeno sa Krajišnikom. Zahvalan sam joj na tome, jer sam se kao mlad čovek, da ne kažem „zvezda Krajišnika”, uverio koliko i kako duša boli kad se ruši, što je učinjeno s Krajišnikom, neko ko ni za šta nije kriv, a za sve lažno optužen. Neka živi naš Borac!
Sve kasnije, o Krajišniku i porodici Divjak bila je zabranjena tema, a predvodnik takvog odnosa bio je Niko Jurinčić, predratni igrač Borca i jedan od komunističkih krajiških i banjalučkih prvaka. Donedavno, jedna od osnovnih škola zvala se po njemu, danas je Osnovna škola Petar Petrović Njegoš…
Mnogi svedoci onog mračnog vremena, pre svega sportisti: Petar Pero Perović, Milan Prle Tošić, Milca Novaković, Aleksandar Mastela, Oto Bojer… ali i ljudi iz javnog života kao Predrag Gugo Lazarević i Jovica Cvijetić tvrdili su da je upravo zbog toga Borac u fudbalu zaostajao za Sarajevom, Željezničarom, Slobodom, Veležom, pa i Čelikom… jer su njegove boje branili bivši Krajišnikovci koji su ušli već u pozne godine.
To saznanje ni u čemu ne umanjuje veličinu i ugled Borca, šta više bilo je i tužnih istina – mimo svoje volje nekoliko igrača, predvođeni asom tog doba Milcom Novakovićem, „po zadatku partije” morala je da igra za Sarajevo. Sila Boga nikad ne moli!
Život, ipak, teško i uz veliku žrtvu osmehnuo se Borcu od sedamdesetih godina, kad su stasale mlade generacije, iza njega je do današnjeg dana ostalo evropskih vrednih trofeja: Kup Jugoslavije, Mitropa kup, kupovi i titule Republike Srpske i BiH, izrasli su brojni veliki asovi na čelu sa olimpijskim pobednicima Tomislavom Tomom Knezom i Velimirom Veljom Sombolcem uz brojne druge velike majstore: Husniju Fazlića, Abida Kobačevića, Nenada Gavrilovića, Damira Špicu, Stojana Malbašića, Milorada Bilbiju, Almira Filipovića, Slobodana Karalića, Darka Ljubojevića, Vladana Grujića, Darka Maletića, Asmira Avdukića, Vuleta Trivunovića…
Ali, nego, već…
Gradski stadion sve do danas ostao je bezimen, za razliku gotovo od svih stadiona u Evropi, a pogotovo u bivšoj Jugoslaviji. Svojevremeno, tu temu je stidljivo, o bezimenom stadionu, pokrenuo novinar Limun Papić, ali na njega se sručila takva hajka „banjalučke političke čaršije” da je jedva sačuvao posao i „živu glavu”.
Zar čovek, ma koja i kakva (ne)vremena bila, ne postoji u istini; ili će ipak biti da je danas, zahvaljujući licemerju i jeftinim karijeristima, kreatorima novog svetskog poretka, gola i hladna istina nemoćna protiv kitnjaste i nakinđurene čari laži.
Nema veće laži od ćutanja o istini!
A na znanje i ravnanje, lopta je uvek imala dušu.
Gde je tu velikosrpstvo?
Predrag Gugo Lazarević je govorio:
– Drag mi je Borac, ali nikad nisam uspeo da prežalim Krajišnik. Optuživali su ga da je bio velikosrpski klub, i ustaše i komunisti, a pogledajte koji su igrači branili boje Krajipnika i sami zaključite: Vilko Arnoš, Oto Bojer, Šefkija Bašić, Ante Bilić, Anton Behler, Hans Bramer, Franjo Vibral, Alija Gardašević, Mustafa Dervišić, Emil Dens, Alojz Dinkl, Fatija Đumišić, Isak Rosenberg, Behzad Čejvan, Ivan Horvat, Mirlaem Džinić, Milca Novaković.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
