Осам деценија бањалучки Борац игра на безименом стадиону

Не постоји истинита историја, већ биографија свега постојећег, изучавана на чињеницама стручно и научно, о томе сведочи и безимени бањалучки Градски стадион, многи га, такође нетачно, „крсте” и као стадион Борца, а то никад није био, једино на њему игра од 1945. године до данас.

Историја, знана и утемељена, каже да се тај стадион до Другог светског рата звао „Стадион Бана Богољуба Кујунџића” у времену када је чувена породица српских интелектуалаца Дивјак, на челу са Мирком, изградила стадион за СК Крајишник, најпознатији и најпопуларнији клуб Врбаске бановине. Кад је успостављена чудовишна и монструозна НДХ, први се на удару нашао управо Крајишник, а његово страдање настављено је, у истој мери, и код комуниста тако да је неправедно нестао за сва времена.

Све касније, о Крајишнику и породици Дивјак била је забрањена тема, а предводник таквог односа био је Нико Јуринчић, предратни играч Борца и један од комунистичких крајишких и бањалучких првака. Донедавно, једна од основних школа звала се по њему, данас је Основна школа Петар Петровић Његош…

Многи сведоци оног мрачног времена, пре свега спортисти: Петар Перо Перовић, Милан Прле Тошић, Милца Новаковић, Александар Мастела, Ото Бојер… али и људи из јавног живота као Предраг Гуго Лазаревић и Јовица Цвијетић тврдили су да је управо због тога Борац у фудбалу заостајао за Сарајевом, Жељезничаром, Слободом, Вележом, па и Челиком… јер су његове боје бранили бивши Крајишниковци који су ушли већ у позне године.

То сазнање ни у чему не умањује величину и углед Борца, шта више било је и тужних истина – мимо своје воље неколико играча, предвођени асом тог доба Милцом Новаковићем, „по задатку партије” морала је да игра за Сарајево. Сила Бога никад не моли!

Живот, ипак, тешко и уз велику жртву осмехнуо се Борцу од седамдесетих година, кад су стасале младе генерације, иза њега је до данашњег дана остало европских вредних трофеја: Куп Југославије, Митропа куп, купови и титуле Републике Српске и БиХ, израсли су бројни велики асови на челу са олимпијским победницима Томиславом Томом Кнезом и Велимиром Вељом Сомболцем уз бројне друге велике мајсторе: Хуснију Фазлића, Абида Кобачевића, Ненада Гавриловића, Дамира Шпицу, Стојана Малбашића, Милорада Билбију, Алмира Филиповића, Слободана Каралића, Дарка Љубојевића, Владана Грујића, Дарка Малетића, Асмира Авдукића, Вулета Тривуновића…

Али, него, већ…

Градски стадион све до данас остао је безимен, за разлику готово од свих стадиона у Европи, а поготово у бившој Југославији. Својевремено, ту тему је стидљиво, о безименом стадиону, покренуо новинар Лимун Папић, али на њега се сручила таква хајка „бањалучке политичке чаршије” да је једва сачувао посао и „живу главу”.

Зар човек, ма која и каква (не)времена била, не постоји у истини; или ће ипак бити да је данас, захваљујући лицемерју и јефтиним каријеристима, креаторима новог светског поретка, гола и хладна истина немоћна против китњасте и накинђурене чари лажи.

Нема веће лажи од ћутања о истини!

А на знање и равнање, лопта је увек имала душу.