Alen Stevanović: Ne žalim, ni za čime, zašto bih, ne vredi, kasno je. Odakle sam krenuo, daleko sam stigao!

Menjao je avionske letove, države, pa i kontinente. Kad stane ispred ogledala može da kaže da je još u ranoj mladosti osetio mnoge čari života. Alen Stevanović je stigao i da obuče dres slavnog Intera na utakmici Serije A, a tad je tek zagazio u momački život.

Život ga nije milovao. Nekoliko puta tokom razgovora u blizini Tašmajdanskog parka pobavljao je kao papagaj da je detinjstvo bilo krcato turbulencijama.

– Bilo je kako biti mora, onako kako mi je zapisano, tako kaže moj narod. Sve odluke koje sam donosio mislio sam da su bile najbolje za mene, međutim, sad najbolje vidim gde i kad sam mogao bolje ili morao. Eh, da sam malo pametnije rezonovao... Milion primera je iza mene, opet, sa druge strane, rekao sam sebi u lice: Alene, radi ono za šta misliš da je najbolje za tebe! Šta da se radi, to je život – uzdasima je Alen Stevanović počeo životnu priču gledajući ka bazenima Taša.

Godine da se vrate ne mogu, kad bi mogle...

– Uspeo sam u životu, znate li onu čuvenu Džejovu pesmu. Za sebe mogu tako da kažem, prvo, srećan sam čovek. Sa suprugom Dunjom imam srećan brak, pored nas su dvoje dece, Neva ima osam, a Matej tri i po godine. Njih dvoje su moji najdraži i najveći trofeji. Životni. A fudbal, tu je, dao mi je mnogo, ruku na srce.

Alen Stevanović – prva asocijacija je evropski velikan iz Milana.

– Imao sam sreću da igram na visokom nivou, da upoznam Italiju iz nekoliko uglova, lepu zemlju, međutim, uvek može bolje. Sa ove tačke gledišta nisam, ipak, bio mentalno spreman za nešto krupno ispred sebe. Da sam bio jači verovatno bih ostao na Apeninima.

Stiskao je i šetao vilice, pumpao obraze ispijajući jutarnju kafu. Žaljenje za prošlim vremenima bilo je uočljivo, promrmljao je kroz zube:

– Ma ne žalim, ni za čime! Zašto bih, ne vredi, kasno je. A, i odakle sam krenuo, daleko sam stigao. Predaleko! Milioni dece širom sveta to i ne sanja, da, recimo, vidi šta znači kad pripadaš fudbalskim imperijama – Realu, Barsi, Interu, Milanu...

Završio je Osnovnu školu „Dušan Vukasović – Diogen” u svom Bečmenu, nedaleko od beogradskog aerodroma, upisao Srednju politehničku školu kod Studenjaka.

– Smer metalurgija – sećam se posle svega šta sam video u životu. Tu nisam video sebe, međutim, nije za pohvalu. Radio sam mnogo toga na svoju ruku. To me je pratilo i kroz fudbal. Hajde da pričamo o njemu, jer volim famoznu bubamaru, dala mi je mnogo. Počeo sam da „pikam” u Radničkom sa sedam godina i u simbolu Novog Beograda proveo osam leta. Naišla je pauza od dve i po godine, batalio sam tad i školu i fudbal, vežbao privatno i verovao da će nešto da se namesti.

Snovi su iskočili ispred očiju.

– Otišao sam u obrenovački Radnički, na klupi je sedeo trener Miloš Veselinović, u gradu poznatiji kao Mingo. Vežbao sam u balon-sali do odlaska u Obrenovac, sa Draganom Cicom Stevovićem i Kažimirom Štokićem. Išao sam na probe u Panatinaikos, Spartu iz Praga, Romu, Košice... Igrao sam za Radnički, između ostalih i sa Filipom Đuričićem, našim reprezentativcem. Dolazili su skauti, snimiše i mene. Iskočila je opcija – Inter, proba. Nisam ni sekunde razmišljao, rekao sam u sebi – ideš Alene u Milano. Mislio sam da me neko z...

Bajka je počela. U centru pažnje Srbin rođen 7. januara 1991. godine u Cirihu.

– Pokazao sam se, morao sam da čekam da se oslobodi mesto stranca, uzalud što sam rođen u Švajcarskoj kad u pasošu piše državljanstvo moje Srbije. Kombinacija je bilo da dobijem njihove papire, ne žalim ni za time. Ovako sam svoj na svome, od glave do pete. Nas četvorica klinaca trenirali smo sa prvim timom na pripremama u Abu Dabiju i Rijadu. Dođe na red debi za Inter, 9. januar 2010. U hram svetskog fudbala stigla je Sijena i to baš na rođendan ujaka Dragana, tih dana najsrećnijeg čoveka u familiji, ma, na svetu. Vozio me je na treninge, na žalost, sahranili smo ga prošle godine.

Fudbal, život, italijanska kuhinja, moda, muzika – sve to na dohvat ruku Božićnog deteta, a, tek mu je bila devetnaesta.

– Video sam nešto što mnogi ne mogu ni da zamisle. Bilo i prošlo. Ta utakmica ostaje u mozgu za ceo život, Dejan Stanković je izašao iz igre, povredio je list. Mene je pozvao pomoćni trener dok smo se zagrevali dole, u kanalu, iza klupa. Prišao sam da malo zategnem opremu, Murinjo je izvadio Tijaga Motu, pogledao sam ka semaforu, ugledao prezime Stevanović. Radovao sam se kao dete kad dobije igračku.

Uzdah, posle desetak sekundi, pa prelistavanje fudbalskog spomenara.

– Bila je to moja prva utakmica za Inter. Ušao sam u igru kod 2:3, Snajder je izjednačio, a Samuel dao gol za pobedu. Došao sam na probu kad je Manćini bio šef, u svlačionici pored mene – Ibrahimović, Figo, Adrijano, Vijera, Eto, Majkon, pa kapiten Zaneti, institucija! Pjero Auziljo me je doveo, mislio je da ću se vratiti, čekali su me, ali se nisam izborio za mesto. Bio sam tad mentalno slab, nisam verovao gde sam stigao, koštala me je nedovoljna vera u sebe, ipak, Inter je gigant. Pojeo me je, ipak sam rano otišao u slavni klub. Sad bih tamo bio drugi Alen, u 31. godini.

Torino – sledeća stanica.

– Vlasništvo ugovora bilo je 50:50. Do 2014. nosio sam dres Bikova, zatim pozajmice – Palermu, pa Speciji. Jezik sam naučio, igranje za Torino je najlepši period u karijeri. Ostao mi je u srcu, osetio sam seniorski fudbal, navijači su me zagotivili, kad me vide na ulici – priđu, zagrle. Brojniji su u gradu od Juventusovih. Legao mi je grad fudbala i Fijata, nosim lepe uspomene, tu sam počeo da živim sa Dunjom. Vratio sam se sa Bikovima u Seriju A posle dugo godina, bili smo drugi na tabeli Serije B, ispred nas Peskara sa Insinjeom, Veratijem, Imobileom, Zeman im je bio trener, došao je posle i naš Uroš Ćosić u tabor popularnih Delfina. Lepo je kad se nađeš u timu godine Serije B.

Sad je, kaže, svesniji životnih izazova.

– I kvaliteta i mana. Nedostajala mi je zrelost, iskustvo, naravno, pauze su ostavile posledice, kočile su me. Potencijal nisam dovoljno dobro koristio, a ni mane sakrivao. To je suština igrača, zato je to i bio moj limit. Hoću da usmerim decu na dobar put, da budem dobar otac, da se ponosim kad porastu. Znam gde sam grešio.

Kad bi čovek mogao ponovo da dođe na svet...

– Da se opet rodim verovatno bih išao malo boljim putevima. Svejedno, uspeo sam 70 odsto u fudbalu, a onih 30 nadoknadiću na nekom drugom mestu kad već nisam u kopačkama. Voleo bih da mi pred očima stoji kalendar iz 2010. Da mi da gas, energiju i znanje imam, nikad se ne zna. Možda ponovo ugledam Milano, ali na nekoj novoj funkciji, jer, život svašta donosi, nekome piše romane. Moj je pričao i pisao bajke. Lepo mi je bilo, a i sad je.

Od ove zime igra za IMT, prvoligaša u usponu, po svemu.

– Lepa je moja priča ponovo nedaleko od Studenjaka, kao da mi je on sudbina. Ne manjkaju motivi, ambicije, rezultati su fenomenalni ove godine, dali smo najviše golova, osvojili bodova, talenti su pored mene, nisam verovao da ih ima toliko na jednom mestu. Igramo dobro, agresivno i atraktivno, prepoznatljivo. Hoću da pomognem ljudima iz IMT-a, u igri smo za elitu! Da se i to zna. Dani iz Torina voleo bih da mi se uskoro ponovo dese, pa da ponovo zapevam pesme mojih ljubimaca sa mikrofonom.

Pričao je Alen Stevanović iz duše, stavio tačku i prislonio šaku leve ruke na srce. Iskrena životna beseda ostavila je utisak da ne pomišlja da sakrije tajnu. Ni najmanju.