(2).jpg)
„Ja sam atletski trener. Koja je tvoja super sila“, pisalo je na majici Gorana Obradovića na Prvenstvu Evrope u Glazgovu 2019. godine. Zvuči kao šala, ali da su u pravu oni, koji kažu, da u svakoj ima 99 odsto istine, pokazao je i semafor. Ivana Španović je skočila udalj 6,99 metara i pobedila treći put uzastopno na ovom takmičenju. Do bronzane medalje došao je u istoj disciplini Strahinja Jovančević nacionalnim rekordom pod krovom 8,03 m, a legendarni trener mu je u tom periodu bio mentor.
Biserni niz dobio je još jednu, 12. perlu u Beogradu 20. marta, kad je Ivana, sada Vuleta, letom od 7,06 m odbranila svetsko zlato iz Birmingema 2018.
Posle finala na Prvenstvu sveta u Moskvi 2013. niste mogli ništa da prokomentarišete od euforije. Tokom borbi za medalje u Štark areni, sve vreme ste bili mirni i čak razgovarali s novinarima i trenerima?
– Prva velika seniorska medalja pa još u tom trenutku jedina s prvenstava sveta za Srbiju se – desila. Došla je kao plod slučajnosti. Ivana je u toj sezoni imala skromne rezultate. Mesec i po dana pre odlaska u Rusiju mučili su je veliki zdravstveni problemi. I samo učešće na tom takmičenju bilo je pod znakom pitanja. Zato od sreće nisam mogao ništa da kažem, emocije su me savladale, sve mi je bilo zbrkano. Posle te sezone napravio sam ozbiljnu analizu i postavio temelje budućeg rada.
Na čemu je zasnovan?
– Tad je i nastala, mogu slobodno da kažem revolucionarna periodizacija, programiranje i tempiranje forme koje je do danas donelo 12 medalja s najvećih svetskih smotri i tri trofeja Dijamantske lige. U nekim sportovima broje medalje i sa Svetskog kupa, a Dijamantska liga odgovara tome pa je zato spominjem.
Dušanka je sve muški podnela
Koliko godišnje odsustvujete od kuće?
– U proseku imamo 16 takmičenja i troje priprema godišnje. To sve ukupno iznosi oko 120 od 365 dana.
Kako supruga i ćerke gledaju na to?
– Moja porodica potpuno razume čime se bavim i svesni su da moj posao sa sobom nosi mnoga odricanja. Zapravo najviše trpe oni, jer nisam svojim prisustvom bio u mogućnosti da upotpunim fotografije sa događaja koji su obeležili odrastanje moje dece. Dušanka, moja žena, je to sve muški podnela i u važnim trenucima preuzela ulogu i majke i oca. Ona je profesor engleskog jezika, njenim stopama je krenula i mlađa Nataša. Tamara studira na FTN u Novom Sadu na inžinjerskom menadžmentu i uskoro bi trebalo da diplomira. Nisu imale želje ni talenta da se bave atletikom, iako sam to žarko želeo.
Mada su se u Štark areni 20. marta doslovno tresle tribine, a od buke je bilo teško razaznati sopstvene misli, potpuno ste vladali situacijom, lako uočavali Ivanine greške i korigovali ih?
– Kako sam sazrevao kao trener, tako je i Ivana sazrevala kao sportista. Već dugo zna kako da odmah ispravi grešku. Veoma se dobro dopunjavamo, govorimo istim jezikom, što u početku, nije bio slučaj. Sav taj put nije bio ni malo jednostavan i lak. Svako takmičenje je stresno, a najveća su nešto posebno. Ona sa sobom nose izuzetnu odgovornost, istorijski teret i poglede ne samo srpske javnosti već i celog sveta. Ivana je jedna od najboljih skakačica udalj svih vremena baš zbog toga što najbolje kontroliše svoje emocija u tim situacijama. Kod mene je malo drugačije.
Kako ocenjujete 12 medalja svoje učenice?
– Broj medalja koje je osvojila je fascinantan. Samo je jedna Evropljanka u skoku udalj uspela da osvoji više, čuvena Hajke Dreksler iz Nemačke. Tri najveća atletska bisera u istoriji Srbije: Vera Nikolić, Nenad Stekić i Dragutin Topić, zajedno su osvojili 11 medalja, a to sve govori o veličini uspeha Ivane Španović, od prošle godine Vulete. Statistika govori i to da je Ivana najuspešnija skakačica udalj u istoriji Dijamantske lige. Ima osvojena tri trofeja i 16 pojedinačnih pobeda.
Tajna nadimka – Četka
Ivana vas zove Čele. Neki kažu da je bio i Četka. Spominje se da je to zbog vaše frizure iz mladosti?
– Svi me zovu Čele. To mi je nadimak koji je evoluirao godinama. Izvorni je bio Četka i dobio sam ga kada sam imao samo osam godina. Bilo je insinuacija, koje navodite, čak i u nekim knjigama, ali nisu tačne. Nadimak mi je dao moj drug iz razreda. Razlog je bila moja simpatija po čijem prezimenu su me i nazvali tako.
Da li je tome više doprinela Ivana ili vaše znanje?
– Koliko god sam se trudio da od Ivane napravim vrhunsku atletičarku toliko se i ona trudila da od mene napravi vrhunskog trenera. Posle Moskve došlo je do međusobnog dogovora da mudro koristimo resurse koje imamo kako bi Ivanina karijera trajala što duže. Nismo jurili rezultat, koji bi ugrozio svetski rekord, već plasmane na velikim takmičenjima. Prvi princip bi donosio visok rizik od povrede, a to bi joj neminovno skratilo sportsku karijeru.
Ateista ste, ali da li biste Božjom voljom objasnili to što je SP u Nankingu 2020. odloženo za 2021. pa za 2023. godinu, čime je Ivana dobila priliku da zlatnu medalju brani pred svojom publikom?
– Ne verujem u postojanje sila koje upravljaju ljudskim životima. Verujem da smo svojim delovanjem, radom, ponašanjem, odgovorni za ono što nas čeka u budućnosti. Tako smo i bili odgovorni za sve ono što se desilo u godinama epidemije korone 2020. i 2021. godine. Ivana je imala nekoliko povreda i lom stopala koje su je udaljile sa borilišta 2020. godine. Svakako smo sami odgovorni za sve što se dogodilo. Nismo bili 100 odsto fokusirani. Izvukli smo pouke i nastavili dalje. Naravno, ne zaboravljam srećnu okolnost što su velika takmičenja zbog pandemije otkazana i pomerena za kasnije.
Ista srećna okolnost, kako ste definisali, uticala je na to da će 2023. i 2024. moći da osvoji još dva svetska zlata u dvorani?
– Kao što sam i rekao neka takmičenja su otkazana pa je Svetska atletika morala da ih stavi u kalendar kad im vreme nije. To znači na ćemo ove godine imati i Svetsko i Evropsko prvenstvo na otvorenom, a naredne dve godine i dva svetska prvenstva u dvorani. Raspored je prebukiran pa nam ostaje da dobro procenimo na koja će takmičenja Ivana ići kako bi se što bolje pripremila za ono što je očekuje 2024. godine.
Ostaju li Olimpijske igre u Parizu glavni cilj?
– Naravno. Zbog njih je Ivana produžila karijeru. Ivanina želja je bila da osvoji zlatnu medalju u Tokiju, a da se u Beogradu pred domaćom publikom oprosti od aktivnog bavljenja sportom. Na žalost nije joj se ispunila želja, pa je na sreću sportske javnosti odlučila da pokuša još jednom da stigne do trona u Parizu 2024. godine.
Zaslužena nagrada trenerima
Dobili ste od države zarađenih 30.000 evra?
– Osećaj posle osvojene titule svetskog prvaka nema cenu. Svakako da je nagrada, koju daje država, jedan vid satisfakcije koja omogućava da sportisti i treneri ne razmišljaju o egzistenciji. Ekspanzija pojedinačnog sporta u Srbiji je krenula od momenta od kada je uvedena uredba o nagrađivanju sportista i njihovih trenera, kao i uredba o nacionalnim priznanjima. Atletika je u tom periodu osvojila neverovatnu 21 medalju, bezmalo polovinu od ukupnog broja u istoriji.
Mogu li nadolazeće zvezde, Armin Sinančević, Adriana Vilagoš i Angelina Topić, da motivišu dodatno Ivanu?
– Ivana je svesna da nikako ne bi bilo dobro da nakon njenog povlačenja iz atletike ne ostane generacija koja će naslediti sve ono što je njena generacija: Dudaš, Bekrić, Jelača, Kolašinac i Jovančević donela. Zapravo, svojim rezultatima ona motiviše generaciju koja dolazi i otvara im put ka ostvarivanju vrhunskih rezultata.
Kako, kao predsednik Stručnog saveta SAS, vidite budućnost srpske kraljice sportova?
– Za budućnost srpske atletike u smislu osvajanja medalja na velikim takmičenjima ne treba da brinemo. Ova generacija na čelu sa Ivanom utrla je put svima koji dolaze, a to su: Sinančević, Bibić, Gardaševićeva, Vilagoševa, Topićeva, Ilićeva... To se odnosi samo na vrhunsku atletiku, ali ne i na bazu kojoj moramo pod hitno da se posvetimo. Srpski atletski savez na čelu sa Veselinom Jevrosimovićem i Slobodanom Brankovićem obezbedio je bezmalo sve uslove za rad i takmičenja. Trenutno gorući problem je struka. Treneri su osnovni pokretači i proizvođači kraljice sportova i ako se ozbiljno ne pozabavimo njima ostaće nam samo spomenici u obliku atletskih stadiona i hala.
Posle Ivane Vulete hoćete li nastaviti da radite u atletici, ili planirate da se okrenete nekom drugom sportu?
– Imam mnogo ponuda za rad u drugim, najprofitabilnijim sportovima, kao i u atletici, ali u inostranstvu. Mislim da je moja obaveza da se kraljici sportova odužim kroz rad u institucijama. Trenutno sam na funkciji predsednika Stručnog saveta srpskog atletskog saveza i predsedika Atletskog saveza Vojvodine. Pokušavam da svojim iskustvom i autoritetom pomognem u razvoju srpske kraljice sportova, a posebno da pomognem da se trenerima vrati status koji im pripada.
Čučanje kao meditacija
U Štark areni tokom borbi za medalje daljašica, niste sedeli na mestu namenjenom trenerima, već na petama izvan tog sektora. Po pravilu to činite kada je tenzija najveća na takmičenjima. Ima li nečeg posebnog za vas u tom položaju?
– Da vas malo ispravim – ne sedim na petama već volim da čučim. Pošto imam hiper pokretljivost zglobova to mi ne predstavlja problem. Reč je o položaju u kome se osećam dobro i koji mi pomaže da se opustim.
Jedinstveni centar u Novom Sadu
Koliko atletika severne srpske pokrajine može da doprinese budućnosti i vi kao njen novi predsednik?
– Mislim da Vojvodina ima ogroman potencijal kada je kraljica sportova u pitanju. U poslednjih nekoliko godina revitalizovani su atletski objekti u nekoliko gradova i očekuje se da se nastavi tim tempom. Novi Sad kao regionalni centar uskoro dobija atletski kompleks koji će biti u rangu najboljih u Evropi. Ako nastavimo u tom pravcu nećemo brinuti o budućnosti ovog sporta u pokrajini, ali i celoj državi.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
