DAN KADA JE ŽELjO POSTAO PRVAK - Ribar sa dva šarana upecao titulu

Ima jedna neispričana priča, a lepa je. U životu postoje datumi koji se ne zaboravljaju. Jedan od njih je 11. juni 1972. godine. Ima tome danas tačno pola veka, a kao da je bilo juče. Te nedelje, sarajevski Željezničar je osvojio prvu i jedinu titulu u nekadašnjoj nam domovini Jugoslaviji. Za to ne treba ni „gugl”, ni „vikipedija”, ni „kopi pejs”, dovoljno je pamćenje. Šta bi čovek bez sećanja. Takvo je vreme, brzo se živi, još brže zaboravlja, a majka mu stara, sve lepe priče treba zapisati.

Bila je to sjajna generacija, ludo hrabrih i fanatičnih momaka, spremnih da stigne do trona. Prethodnu sezonu su bili vicešampioni iza Hajduka, a godinu kasnije nijanse su odlučivale. Na kraju je Željo imao 51, a Crvena zvezda sa Miljanom, Džajom, Kuletom, Pavikom.... 49 bodova. Taj tim je „ukomponovao” Milan Ribar. Bilo je to profesorovo životno delo. Diplomski. Fudbal je za njega bio što i vazduh. Čvrst, postojan, nepokolebljiv, velikog znanja, jake volje i želje koja tera na podvig.  

Do tada nije bilo takve ekipe. Uneli su nešto novo. Srce herojsko, igra junačka. Bili su beskompromisni, borbeni, tvrdi kao stena, agresivni, za njih nije bilo izgubljene lopte. Trenirali su prekovremeno. Izgarali na svakoj utakmici. Zato su i dobili nadimak „dinamit momci” jer kada su oni igrali „praštalo” je na sve strane. Narodu su uvek najdraži oni koji ostvare nemoguće. Bili su strah i trepet za sve rivale. Davali su po četiri komada i na JNA i na Marakani i to kao od šale. Pred njima su „dršćali” i Hajduk i Dinamo. Iza njih je ostala slava i ponos.

Sa izuzetkom Derakovića, sve su to bila Željina deca, ponikla na Grbavici. „Plavi” dres voleli su više od svega. Samo je Janjuš kasnije otišao u drugi jugoslovenski klub, svi ostali su iz „doline ćupova” nastavili karijeru u inostranstvu. Nekolicina je, uključujući i Katalinskog i Hadžiabdića i Jankovića i Bukala i Spreču igrala i za reprezentaciju. Imali su ponude „velike četvorke”, ali uzalud. Ribar im je u srce i glavu „zacementirao” da je Željo jedini klub za njih.

Predhodno leto je prestao da brani Vasilije Čiko Radović. Na gol je stao devetnaestogodišnji omladinac Čobo Janjuš. Godinu ranije je otišao legendarni Švabo Osim. Nije im smetala ni činjenica da su bili bez „kinte”, vazda „kokusi”, boemska sirotinja, klub radničke klase, proletera. Celo prvenstvo su praktično „gostovali” pošto se Grbavica renovirala, pa su kao domaćini igrali na Koševu stadionu gradskog rivala Sarajeva.

Početak prvenstva je bio berićetan i obećavajući. Posle osam kola Željo je imao dva remija i šest pobeda. U drugom kolu su ostvarili i najubeljiviju prvoligašku pobedu u istoriji kluba. Deklasirali su Maribor čak sa 8:0. Šampionski marš je završen na stadionu JNA kada je „razvaljen” Partizan sa 4:0. Trostruki strelac je bio Boško Janković, a jedan gol je dao Velija Bećirspahić. 

Bilo je to vreme kada fudbaleri i navijači nisu mrzeli protivnika. Fudbal je bio dominantna tema svih kafanskih razgovora. Uz piće i mezu se raspravljalo ko je bolji, a zatim se išlo na stadione. Klub se voleo iz srca, iz ljubavi, emocije su dominirale, nije bilo plaćenih navijača kao ni navijačkih grupa avangardnih, „miroljubivih” naziva „Horde zla”, „Manijaci”...

Nisu se kao sada brojale razbijene glave, izlozi, zapaljene stolice. Dlanovi i glasnice su bili jedini navijački rekvizit, rival se nije vređao, a bogami se i lepo „zezalo”. Upravo je „zajeb....” dobrim delom i doprinela osvajanju titule Želje. U 26. kolu na prepunom Koševu pred 35.000 gledalaca se igrao gradski derbi u kojem je Željezničar „formalno” bio domaćin Sarajevu.

U poslednjem minutu, koji sekund pre kraja desno krilo „gostiju” Murat Šaran je primio loptu na desnoj strani i sjajnim šutem, skoro sa korner linije, pogodio suprotne rašlje Janjuševog gola. Sarajevo je pobedilo 2:1. Dvostruki strelac je bio ljubimac ženskog dela publike, crnokosi, dugokosi Šaran i na taj način privremeno je zaustavio Želju na šampionskom putu. Svaki poraz u poslednjem minutu je bolan, ali i sjajan šlagvort za međusobno „zafrkavanje” navijača.

Sutradan ujutro na vratima stana trenera Željezničara Milana Ribara je „NN” lice u kesi ostavilo dva šarana od po dva, tri kilograma, pozvonilo i nestalo. Šala je i te kako uspela. Profesor se kiselo nasmejao, dao supruzi Pavici dva šarana i zarekao se da titula mora stići na Grbavicu. Mnogi nisu poverovali u „lovačke” priče da Željo može velikoj Miljanovoj Zvezdi da uzme titulu. Međutim, desilo se čudo.   

Usledela je serija pobeda i o tituli je odlučivalo poslednje kolo. Željezničar je gostovao Partizanu i neophodna mu je bila pobeda. Tog jutra su iz Sarajeva u 6 pa u 7 sati put Beograda krenule dve navijačke kompozicije vozova. Na JNA je bilo dvadesetak hiljada Sarajlija koji su došli da bodre Bukala i drugove. „Dinamit momci” su četiri puta savladali Ivana Đurkovića i slavili 4:0 posle čega je počeo „teferič”. Navijači Željezničara su preskočili ogradu, utrčali u teren i za „sekund” skinuli dresove svojim ljubimcima.

Jedino je Branimir Jelušić, koji je zbog svetlijeg pramena kose na glavi imao nadimak Feler pobegao u svlačionicu i sačuvao šampionski dres koji dan, danas „uramljen” na zidu čuva kao relikviju u svom stanu u Sarajevu.

Kada je Željo „dernečio” na JNA, a Sarajlije slavile po gradu potpisnik ovih radova je imao 13 godina. Sa ocem sam bio na Koševu svedok utakmice kada je Šaran postigao dva gola. Uz nešto sam morao da odrastem i činio sam to uz Ribarovu šampionsku generaciju. Bilo je lepo, baš lepo doba. Tada sam mislio da nikada neću ostariti. Danas 11. juna 2022. godine sa nepune 63 godine vidim da je pola veka proletelo kao tren, a kalendar života sve tanji. Razoružavajuća nostalgija koja uvek vraća u neka lepša vremena kada su se poštovale istinske vrednosti.