ДАН КАДА ЈЕ ЖЕЉО ПОСТАО ПРВАК - Рибар са два шарана упецао титулу

Има једна неиспричана прича, а лепа је. У животу постоје датуми који се не заборављају. Један од њих је 11. јуни 1972. године. Има томе данас тачно пола века, а као да је било јуче. Те недеље, сарајевски Жељезничар је освојио прву и једину титулу у некадашњој нам домовини Југославији. За то не треба ни „гугл”, ни „википедија”, ни „копи пејс”, довољно је памћење. Шта би човек без сећања. Такво је време, брзо се живи, још брже заборавља, a мајка му стара, све лепе приче треба записати.

Била је то сјајна генерација, лудо храбрих и фанатичних момака, спремних да стигне до трона. Претходну сезону су били вицешампиони иза Хајдука, а годину касније нијансе су одлучивале. На крају је Жељo имао 51, а Црвена звезда са Миљаном, Џајом, Кулетом, Павиком.... 49 бодова. Тај тим је „укомпоновао” Милан Рибар. Било је то професорово животно дело. Дипломски. Фудбал је за њега био што и ваздух. Чврст, постојан, непоколебљив, великог знања, јаке воље и жеље која тера на подвиг.  

До тада није било такве екипе. Унели су нешто ново. Срце херојско, игра јуначка. Били су бескомпромисни, борбени, тврди као стена, агресивни, за њих није било изгубљене лопте. Тренирали су прековремено. Изгарали на свакој утакмици. Зато су и добили надимак „динамит момци” јер када су они играли „праштало” је на све стране. Народу су увек најдражи они који остваре немогуће. Били су страх и трепет за све ривале. Давали су по четири комада и на ЈНА и на Маракани и то као од шале. Пред њима су „дршћали” и Хајдук и Динамо. Иза њих је остала слава и понос.

Са изузетком Дераковића, све су то била Жељина деца, поникла на Грбавици. „Плави” дрес волели су више од свега. Само је Јањуш касније отишао у други југословенски клуб, сви остали су из „долине ћупова” наставили каријеру у иностранству. Неколицина је, укључујући и Каталинског и Хаџиабдића и Јанковића и Букала и Спречу играла и за репрезентацију. Имали су понуде „велике четворке”, али узалуд. Рибар им је у срце и главу „зацементирао” да је Жељо једини клуб за њих.

Предходно лето је престао да брани Василије Чико Радовић. На гол је стао деветнаестогодишњи омладинац Чобо Јањуш. Годину раније је отишао легендарни Швабо Осим. Није им сметала ни чињеница да су били без „кинте”, вазда „кокуси”, боемска сиротиња, клуб радничке класе, пролетера. Цело првенство су практично „гостовали” пошто се Грбавица реновирала, па су као домаћини играли на Кошеву стадиону градског ривала Сарајева.

Почетак првенства је био берићетан и обећавајући. После осам кола Жељо је имао два ремија и шест победа. У другом колу су остварили и најубељивију прволигашку победу у историји клуба. Декласирали су Марибор чак са 8:0. Шампионски марш је завршен на стадиону ЈНА када је „разваљен” Партизан са 4:0. Троструки стрелац је био Бошко Јанковић, а један гол је дао Велија Бећирспахић. 

Било је то време када фудбалери и навијачи нису мрзели противника. Фудбал је био доминантна тема свих кафанских разговора. Уз пиће и мезу се расправљало ко је бољи, а затим се ишло на стадионе. Клуб се волео из срца, из љубави, емоције су доминирале, није било плаћених навијача као ни навијачких група авангардних, „мирољубивих” назива „Хорде зла”, „Манијаци”...

Нису се као сада бројале разбијене главе, излози, запаљене столице. Дланови и гласнице су били једини навијачки реквизит, ривал се није вређао, а богами се и лепо „зезало”. Управо је „зајеб....” добрим делом и допринела освајању титуле Жеље. У 26. колу на препуном Кошеву пред 35.000 гледалаца се играо градски дерби у којем је Жељезничар „формално” био домаћин Сарајеву.

У последњем минуту, који секунд пре краја десно крило „гостију” Мурат Шаран је примио лопту на десној страни и сјајним шутем, скоро са корнер линије, погодио супротне рашље Јањушевог гола. Сарајево је победило 2:1. Двоструки стрелац је био љубимац женског дела публике, црнокоси, дугокоси Шаран и на тај начин привремено је зауставио Жељу на шампионском путу. Сваки пораз у последњем минуту је болан, али и сјајан шлагворт за међусобно „зафркавање” навијача.

Сутрадан ујутро на вратима стана тренера Жељезничара Милана Рибара je „НН” лице у кеси оставило два шарана од по два, три килограма, позвонило и нестало. Шала је и те како успела. Професор се кисело насмејао, дао супрузи Павици два шарана и зарекао се да титула мора стићи на Грбавицу. Многи нису поверовали у „ловачке” приче да Жељо може великој Миљановој Звезди да узме титулу. Међутим, десило се чудо.   

Уследела је серија победа и о титули је одлучивало последње коло. Жељезничар је гостовао Партизану и неопходна му је била победа. Тог јутра су из Сарајева у 6 па у 7 сати пут Београда кренуле две навијачке композиције возова. На ЈНА је било двадесетак хиљада Сарајлија који су дошли да бодре Букала и другове. „Динамит момци” су четири пута савладали Ивана Ђурковића и славили 4:0 после чега је почео „теферич”. Навијачи Жељезничара су прескочили ограду, утрчали у терен и за „секунд” скинули дресове својим љубимцима.

Једино је Бранимир Јелушић, који је због светлијег прамена косе на глави имао надимак Фелер побегао у свлачионицу и сачувао шампионски дрес који дан, данас „урамљен” на зиду чува као реликвију у свом стану у Сарајеву.

Када је Жељо „дернечио” на ЈНА, а Сарајлије славиле по граду потписник ових радова је имао 13 година. Са оцем сам био на Кошеву сведок утакмице када је Шаран постигао два гола. Уз нешто сам морао да одрастем и чинио сам то уз Рибарову шампионску генерацију. Било је лепо, баш лепо доба. Тада сам мислио да никада нећу остарити. Данас 11. јуна 2022. године са непуне 63 године видим да је пола века пролетело као трен, а календар живота све тањи. Разоружавајућа носталгија која увек враћа у нека лепша времена када су се поштовале истинске вредности.