Orkestar pratećih violina

Luka Pavićević je posle Svetskog prvenstva u Kini bio jedan od retkih koji se zalagao da na kormilu reprezentacije ostane Saša Đorđević, bez obzira što peto mesto nije zadovoljavalo naše apetite. Stav je, pored ostaloga, argumentovao i rečima:

- Treba zadržati kontinuitet. Igrači su navikli na sistem koji je Đorđević postavio u prethodnih pet godina i u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo znaju šta treba da rade. Ko god da dođe umesto Saše, za tri dana koliko ima vremena za trening u prozorima neće moći da uspostavi principe i uigra ekipu – govorio je Pavićević.

Na žalost, njegova stručna analiza potvrdila nam se u više navrata. I za vreme mandata Igora Kokoškova, kao i sada kad je za kormilom Svetislav Pešić koji nam je podario dva poslednja zlata – evropsko i svetsko.

Poraz od Belgije ostavio je mnogo pitanja na koja treba dati odgovor. Neka od njih su strateška i sistemska. Primera radi da li treba primeniti španski recept i formirati B reprezentaciju od drugopozivaca koji su motivisani materijalnim primanjima ili praviti dugotrajniji „miks tim” od najboljih igrača mlade i juniorske reprezentacije, podržanih sa petorkom iskusnijih.

Činjenica je da ekipa koja igra kvalifikacije treba da ima određen kontinuitet. Uostalom, sam Pešić je u odabiru ekipe za prvi prozor pozvao petoricu košarkaša Partizana, rukovodeći se time da su radili zajedno i da su uigraniji. Od toga je delimično odustao protiv nejake Slovačke, zadržavši nekolicinu iz prvog prozora, dodajući im nekoliko novih imena u želji da testira njihove mogućnosti. Iz tima koji je bio na premijeri protiv Letonije u Nišu su bili samo Dangubić, Avramović i Ristić (Kuridža se povredio),..., a samo po dvojicu koji su iz istih ekipa.

Nećemo ulaziti u to da li je bilo produktivno mučiti Nemanju Bjelicu isceđenog od sezone i džet lega, da li nam je neophodan Bobi Marjanović koji već nekoliko sezona ima epizodnu ulogu. To su stvari koje Pešić daleko bolje zna od svih nas koji posmatramo sa strane, jer je to bio njegov koncept.

Nije nikakva mudrost konstatovati da bi verovatno sve bilo drugačije da je makar Miloš Teodosić bio tu, kamoli barem jedan Nikola – Milutinov ili Kalinić. Da li su baš svi morali da izostanu ili se kao sa Jokićem kalkulisalo da su potrebniji u avgustu više nije ni bitno.

Ali tu dolazimo do potvrde konstatacije Marina Sedlačeka iz analize meča da nismo imali lidera. Kad se pogleda minutaža koju članovi sastava u meču sa Belgijom imaju u svojim klubovima kad je reč o domaćoj ligi dolazi se do poraznog podatka da samo dvojica – Aleksa Avramović i Ognjen Jaramaz - imaju ozbiljnije uloge. Simanić, treći sa minutažom preko 20 minuta, igra u klubu koji nema pritisak rezultata kao prva dvojica.

Iz te perspektive sasvim je jasno zašto nije bilo nikoga da zaustavi kola kad su krenula nizbrdo, kamoli da sam iznese ekipu ka pobedi.

Ono što međutim nikako ne može da se razume je nonšalantan odnos u odbrani i da se vraćanje u defanzivu doživljavalo gotovo kao kazna. Jer, sa malo više čvrstine izostao bi barem jedan koš Belgijanaca u poslednjih pet minuta... Makar onaj trk Lekoma kroz prazan reket i polaganje za samo četiri sekunde.

Svetislav Pešić je u situaciji da već sada mora da razmišlja o novembru i februaru, više nego o mečevima sa Grčkom i Turskom u predvečerje Evropskog prvenstva. Jer u avgustu će moći da računa na najbolje, a u ostalim mečevima opet će zavisiti od dobre volje evroligaških klubova...