Оркестар пратећих виолина

Лука Павићевић је после Светског првенства у Кини био један од ретких који се залагао да на кормилу репрезентације остане Саша Ђорђевић, без обзира што пето место није задовољавало наше апетите. Став је, поред осталога, аргументовао и речима:

- Треба задржати континуитет. Играчи су навикли на систем који је Ђорђевић поставио у претходних пет година и у квалификацијама за Европско првенство знају шта треба да раде. Ко год да дође уместо Саше, за три дана колико има времена за тренинг у прозорима неће моћи да успостави принципе и уигра екипу – говорио је Павићевић.

На жалост, његова стручна анализа потврдила нам се у више наврата. И за време мандата Игора Кокошкова, као и сада кад је за кормилом Светислав Пешић који нам је подарио два последња злата – европско и светско.

Пораз од Белгије оставио је много питања на која треба дати одговор. Нека од њих су стратешка и системска. Примера ради да ли треба применити шпански рецепт и формирати Б репрезентацију од другопозиваца који су мотивисани материјалним примањима или правити дуготрајнији „микс тим” од најбољих играча младе и јуниорске репрезентације, подржаних са петорком искуснијих.

Чињеница је да екипа која игра квалификације треба да има одређен континуитет. Уосталом, сам Пешић је у одабиру екипе за први прозор позвао петорицу кошаркаша Партизана, руководећи се тиме да су радили заједно и да су уигранији. Од тога је делимично одустао против нејаке Словачке, задржавши неколицину из првог прозора, додајући им неколико нових имена у жељи да тестира њихове могућности. Из тима који је био на премијери против Летоније у Нишу су били само Дангубић, Аврамовић и Ристић (Куриџа се повредио),..., а само по двојицу који су из истих екипа.

Нећемо улазити у то да ли је било продуктивно мучити Немању Бјелицу исцеђеног од сезоне и џет лега, да ли нам је неопходан Боби Марјановић који већ неколико сезона има епизодну улогу. То су ствари које Пешић далеко боље зна од свих нас који посматрамо са стране, јер је то био његов концепт.

Није никаква мудрост констатовати да би вероватно све било другачије да је макар Милош Теодосић био ту, камоли барем један Никола – Милутинов или Калинић. Да ли су баш сви морали да изостану или се као са Јокићем калкулисало да су потребнији у августу више није ни битно.

Али ту долазимо до потврде констатације Марина Седлачека из анализе меча да нисмо имали лидера. Кад се погледа минутажа коју чланови састава у мечу са Белгијом имају у својим клубовима кад је реч о домаћој лиги долази се до поразног податка да само двојица – Алекса Аврамовић и Огњен Јарамаз - имају озбиљније улоге. Симанић, трећи са минутажом преко 20 минута, игра у клубу који нема притисак резултата као прва двојица.

Из те перспективе сасвим је јасно зашто није било никога да заустави кола кад су кренула низбрдо, камоли да сам изнесе екипу ка победи.

Оно што међутим никако не може да се разуме је ноншалантан однос у одбрани и да се враћање у дефанзиву доживљавало готово као казна. Јер, са мало више чврстине изостао би барем један кош Белгијанаца у последњих пет минута... Макар онај трк Лекома кроз празан рекет и полагање за само четири секунде.

Светислав Пешић је у ситуацији да већ сада мора да размишља о новембру и фебруару, више него о мечевима са Грчком и Турском у предвечерје Европског првенства. Јер у августу ће моћи да рачуна на најбоље, а у осталим мечевима опет ће зависити од добре воље евролигашких клубова...