Kemal Monteno - Koševo je bilo njegova avlija, otac mu sasekao fudbalsku karijeru

Čovek snuje, Bog odlučuje. Kemal Monteno je kao dete sanjao kako će jednog dana da postane desno krilo Sarajeva, ali svevišnji je odlučio da postane vrhunski pevač, jedan od najboljih u nekadašnjoj nam domovini, zvanoj Jugoslavija. Muzika je brzo postala njegova religija, utočište, molitva, ali ako me sećanje na to vreme ne vara, onda je Kemica kako su mu tepale Sarajlije trebalo da postane adut „bordo” tima.

Italijan Osvaldo Monteno, rodom iz Molkanfonea, je posle drugog svetskog rata, kao partizan, ostao da živi u Sarajevu gde je izgradnjom stadiona na Koševu dobio posao. Radio je kao oružar, delio kopačke i lopte igračima, izvlačio linije po terenu, održavao travu, a supruga Bahrija je prala dresove. Tu su i živeli u malenom stančiću koji se nalazio odmah pored svlačionica FK Sarajevo.

Sa njima u tom skučenom prostoru je odrastao i njihov prvenac, dika Kemal Monteno. Naravno, da mu je lopta i bila prva i najdraža igračka. Od sve sarajevske dece Kemica je imao najveću avliju (dvorište). Ostala deca su se igrala ispred zgrada „kauboja i idijanaca”, „između dve vatre”, „žmurke”, a Kemo je na glavnom terenu stadiona Koševo stalno jurio za loptom. Maštao je da jednog dana zaigra kao njegov prvi idol u životu čuveni Asim Ferhatović Hase, u to vreme ljubimac širokih narodnih masa.

–  Kao i svoj deci, prvo što ti padne na pamet je lopta. S obzirom da sam ja stanovao bukvalno u svlačionici stadiona Koševo tako je igralište bilo moje dvorište. Uvek sam na raspolaganju imao loptu. Često se dešavalo da posle neke pobede Sarajeva zapevam Hasetu (Asima Ferhatović), Biogradliću i ostalim igračima koji se uvek želeli da me čuju i da im popravim raspoloženje – pričao je više puta Kemal Monteno.

S obzirom na fizičku konstituciju, pošto je bio nizak, mršav Kemal Monteno je u podmlatku Sarajeva igrao na mestu krila gde se kao munja provlačio kroz protivničke odbrane. Upravo je u dresu mlađih kategorija „bordo” tima i imao prve nastupe pred većim brojem gledalaca. Međutim, njegova igračka karijera je kratko trajala. Razlog je jedan roditeljski sastanak posle kojeg mu je trener Franco Lovrić višedecenijski šef mlađih kategorija zabranio da dolazi na treninge i preporučio da loptu zameni mikrofonom. Monteno fudbaler nije stigao da ostari.

– Fudbalska karijera je neslavno prekinuta onog trenutka kada je „stari” (tata) otišao na roditeljski sastanak u gimnaziju i saznao da ja već šest meseci uspešno izbegavam odlazak u školu. Tako ljut, to je preneo i majci, a što je još gore i treneru, koji mi je na prvom sledećem treningu rekao: „Slušaj, bio mi je tvoj otac. Rekao je da imaš sve kečeve u školi”, i oterao me sa treninga – na vrhuncu pevačke karijere je pričao o tome kako je okončao fudbalsku i uhvatio se „akorda” i gitare.

Loše ocene su najvećim delom uticale na odluku da „obesi kopačke o klin”, a definitivno je „overio” i jedan bezobrazni faul. Tih dana ga je nepoznati „rmpalija” na prijateljskoj utakmici „odneo” sa terena na šljakastu atletsku stazu gde se na više mesta izgrebao.

Prvi muzički nastup je imao na Omladinskom festivalu Subotici gde je uvideo da ima golemi talenat i za pevanje. Osim sviranja, umetnička duša je lepo i komponovala. Postao je vrhunski kantautor. Jedan iz reda muzičke gospode koji u karijeri nikada nije imao afere ni skandale. Njegove ljubavne pesme su voleli i ženski i muški u zemlji, okruženoj „brigama” (Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Austrija, Mađarska, Albanija) kojoj se tepalo „od Vardara pa do Triglava”.

Bila su to „romantična”, sirotinjska posleratna vremena kada ni u muzici, a ni u fudbalu nije bilo novca zbog čega je ponovo odlazio na stadion Koševo. Utakmice je i dalje redovno gledao, a ponedeljkom „zarađivao”. Sa svojim drugarom, mladim pesnikom Rešom Hadžovićem je čistio tribine gde su iza publike ostajale „novine za sedenje” koje je trebalo očistiti. Dobro se snalazio i sa „metlanjem” pa je za svoj posao dobijao novac, koji je bio simboličan, ali je njemu puno značio.

Pošto se prva ljubav nikada ne zaboravlja, tako je i Kemal Monteno ostao fudbalski zaljubljenik. Bio je presrećan kada je tim sa Koševa 1985. godine po drugi put postao šampion.

– Dok je igrao Pape Sušić i drugi, išao sam na svaku utakmicu. Znao napamet sve sastave, Sarajeva i Želje, Dinama i Hajduka, Zvezde i Partizana. Posle rata, pokazalo se da nema fudbala bez para. Dobio sam počasnu kartu da sedim u loži, ali ja to ne volim, ja sam čovek iz raje. Kada sam otišao na neku utakmicu i uhvatio se kako ne znam ime ni jednog jedinog igrača znao sam da to više nije ono u šta sam se nekada zaljubio. Jugoslaviju sam mnogo voleo, a sa nestankom nje nestalo je i ljubavi za fudbal. Tada sam završio sa fudbalom i kao gledalac – objašnjavao je  Kemal Monteno Sarajlijama zašto više ne dolazi na stadion gde je proveo detinjstvo i imao najveću avliju u celom gradu.

Svaki je čovek zvezda za sebe, ali je Kemal Monteno bio jugoslovenska zvezda. Pevač sa stilom, talentom, prefinjenim ukusom, svima drag. Odlikovala ga je iskrenost, doslednost što poslednjih godina nije nikako u modi.   

Čisti, neukaljani ljudi nikada neće ostati zaboravljeni. Generacija kojoj biološki pripadam pamti ta vremena. Sarajlije odlično znaju da su prvo fudbal pa zatim i muzika bili najveće ljubavi Kemala Montena. Biti umetnik, pravi umetnik znači suvereno vladati svakog trenutka onim čime se baviš. On je to radio od prvog dana muzičke karijere. To je bilo nekada kada su sve pesme bile lepe. Njegovo ime je bilo i ostalo sinonim za emociju.

Međutim, ljubav se za one koji pamte jugoslovensku ligu, ali i muzičku scenu davno ugasila zbog današnjeg lošeg, a mnogi tvrde očajnog kvaliteta. Srećom, tu su stari fudbalski asovi Asim Ferhatović, Ivica Osim, Fikret Mujkić, Safet Sušić koji su već odavno ušli u sarajevske, ali i jugoslovenske almanahe, postali legende, baš kao što je Kemal Monteno u svom žanru, muzici gde je ostao neprevaziđen. Otud oseđanje zahvalnosti i nekog naročitog poštovanja prema takvim ljudima.