Кемал Монтено - Кошево је било његова авлија, отац му сасекао фудбалску каријеру

Човек снује, Бог одлучује. Кемал Монтено је као дете сањао како ће једног дана да постане десно крило Сарајева, али свевишњи је одлучио да постане врхунски певач, један од најбољих у некадашњој нам домовини, званој Југославија. Музика је брзо постала његова религија, уточиште, молитва, али ако ме сећање на то време не вара, онда је Кемица како су му тепале Сарајлије требало да постане адут „бордо” тима.

Италијан Освалдо Монтено, родом из Молканфонеа, је после другог светског рата, као партизан, остао да живи у Сарајеву где је изградњом стадиона на Кошеву добио посао. Радио је као оружар, делио копачке и лопте играчима, извлачио линије по терену, одржавао траву, а супруга Бахрија је прала дресове. Ту су и живели у маленом станчићу који се налазио одмах поред свлачионица ФК Сарајево.

Са њима у том скученом простору је одрастао и њихов првенац, дика Кемал Монтено. Наравно, да му је лопта и била прва и најдража играчка. Oд све сарајевске деце Кемица је имао највећу авлију (двориште). Остала деца су се играла испред зграда „каубоја и идијанаца”, „између две ватре”, „жмурке”, а Кемо је на главном терену стадиона Кошево стално јурио за лоптом. Маштао је да једног дана заигра као његов први идол у животу чувени Асим Ферхатовић Хасе, у то време љубимац широких народних маса.

–  Као и свој деци, прво што ти падне на памет је лопта. С обзиром да сам ја становао буквално у свлачионици стадиона Кошево тако је игралиште било моје двориште. Увек сам на располагању имао лопту. Често се дешавало да после неке победе Сарајева запевам Хасету (Асима Ферхатовић), Биоградлићу и осталим играчима који се увек желели да ме чују и да им поправим расположење – причао је више пута Кемал Монтено.

С обзиром на физичку конституцију, пошто је био низак, мршав Кемал Монтено је у подмлатку Сарајева играо на месту крила где се као муња провлачио кроз противничке одбране. Управо је у дресу млађих категорија „бордо” тима и имао прве наступе пред већим бројем гледалаца. Међутим, његова играчка каријера је кратко трајала. Разлог је један родитељски састанак после којег му је тренер Францо Ловрић вишедеценијски шеф млађих категорија забранио да долази на тренинге и препоручио да лопту замени микрофоном. Монтено фудбалер није стигао да остари.

– Фудбалска каријера је неславно прекинута оног тренутка када је „стари” (тата) отишао на родитељски састанак у гимназију и сазнао да ја већ шест месеци успешно избегавам одлазак у школу. Тако љут, то је пренео и мајци, а што је још горе и тренеру, који ми је на првом следећем тренингу рекао: „Слушај, био ми је твој отац. Рекао је да имаш све кечеве у школи”, и отерао ме са тренинга – на врхунцу певачке каријере је причао о томе како је окончао фудбалску и ухватио се „акорда” и гитаре.

Лоше оцене су највећим делом утицале на одлуку да „обеси копачке о клин”, а дефинитивно је „оверио” и један безобразни фаул. Тих дана га је непознати „рмпалија” на пријатељској утакмици „однео” са терена на шљакасту атлетску стазу где се на више места изгребао.

Први музички наступ је имао на Омладинском фестивалу Суботици где је увидео да има големи таленат и за певање. Осим свирања, уметничка душа је лепо и компоновала. Постао је врхунски кантаутор. Један из реда музичке господе који у каријери никада није имао афере ни скандале. Његове љубавне песме су волели и женски и мушки у земљи, окруженој „бригама” (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Аустрија, Мађарска, Албанија) којој се тепало „од Вардара па до Триглава”.

Била су то „романтична”, сиротињска послератна времена када ни у музици, а ни у фудбалу није било новца због чега је поново одлазио на стадион Кошево. Утакмице је и даље редовно гледао, а понедељком „зарађивао”. Са својим другаром, младим песником Решом Хаџовићем је чистио трибине где су иза публике остајале „новине за седење” које је требало очистити. Добро се сналазио и са „метлањем” па је за свој посао добијао новац, који је био симболичан, али је њему пуно значио.

Пошто се прва љубав никада не заборавља, тако је и Кемал Монтено остао фудбалски заљубљеник. Био је пресрећан када је тим са Кошева 1985. године по други пут постао шампион.

– Док је играо Папе Сушић и други, ишао сам на сваку утакмицу. Знао напамет све саставе, Сарајева и Жеље, Динама и Хајдука, Звезде и Партизана. После рата, показало се да нема фудбала без пара. Добио сам почасну карту да седим у ложи, али ја то не волим, ја сам човек из раје. Када сам отишао на неку утакмицу и ухватио се како не знам име ни једног јединог играча знао сам да то више није оно у шта сам се некада заљубио. Југославију сам много волео, а са нестанком ње нестало је и љубави за фудбал. Тада сам завршио са фудбалом и као гледалац – објашњавао је  Кемал Монтено Сарајлијама зашто више не долази на стадион где је провео детињство и имао највећу авлију у целом граду.

Сваки је човек звезда за себе, али је Кемал Монтено био југословенска звезда. Певач са стилом, талентом, префињеним укусом, свима драг. Одликовала га је искреност, доследност што последњих година није никако у моди.   

Чисти, неукаљани људи никада неће остати заборављени. Генерација којој биолошки припадам памти та времена. Сарајлије одлично знају да су прво фудбал па затим и музика били највеће љубави Кемала Монтена. Бити уметник, прави уметник значи суверено владати сваког тренутка оним чиме се бавиш. Он је то радио од првог дана музичке каријере. То је било некада када су све песме биле лепе. Његово име је било и остало синоним за емоцију.

Међутим, љубав се за оне који памте југословенску лигу, али и музичку сцену давно угасила због данашњег лошег, а многи тврде очајног квалитета. Срећом, ту су стари фудбалски асови Асим Ферхатовић, Ивица Осим, Фикрет Мујкић, Сафет Сушић који су већ одавно ушли у сарајевске, али и југословенске алманахе, постали легенде, баш као што је Кемал Монтено у свом жанру, музици где је остао непревазиђен. Отуд осеђање захвалности и неког нарочитог поштовања према таквим људима.