IDENTIČNO RAZLIČITI – Vladimir Lučić i Nikola Kalinić: Iskreno sam se radovao svakom našem duelu

Na terenu emituju toliko sličnosti da su, na neki sudbonosni način, morali da krenu suprotnim stazama. Dvojica fajtera i pobednika rođeni su u razmaku od dve godine. Ali rođeni su i unutar granica koje su ih odredile kao večne rivale.

Ili možda ne baš večne?

Vladimir Lučić i Nikola Kalinić. Godinama se na njih gleda kao na antipode. Ili jedan, ili drugi. Šampion sa Partizanom, šampion sa Crvenom zvezdom. U reprezentaciji Kalinić 2014, 2015, 2016. i 2020, Lučić 2017 i 2019.

Ista era, ista pozicija, ista država, isti pobednički mentalitet... Može biti samo jedan?

Ili, možda, ne mora baš samo jedan?

Spletom okolnosti, Kalinić i Lučić su zajedno izašli na teren Beogradske arene, 25. avgusta. Tih 20.000 ljudi uživo i još ko zna koliko preko TV, videli su nešto novo. Nešto... Izvanredno.

Kalinić na trojci, Lučić na četvorci. Iskakanja, preuzimanja, udvajanja. Možemo da zamislimo kako Janisu Adetokunbu prolazi kroz glavu: ”Koliko je ovih istih?”

Stravična borbenost, čvrstina, duge ruke, pokretljivost, znanje, iskustvo... Tandem koji niko nije sanjao, postao je tandem o kojem svi sanjaju.

- To jeste draž i lepota igranja u reprezentaciji. Da smo u prilici da uz sve okršaje koje inače vodimo tokom karijere, budemo u prilici da igramo zajedno – sedimo sa Vladimirom Lučićem u hotelu ”Meriot”, dan nakon što se razbio po parketu O2 arene, uz bolove ustao i onda želeo da nastavi utakmicu protiv Izraela. Kapiten reprezentacije nastavlja:

- Nikola i ja smo takmičari, neko ko daje sve od sebe u svakom minutu, svake utakmice. Zato je i normalno da kad se sastanemo, bude stvarno intenzivno, žestoko. Verujte, iskreno sam se radovao svakom našem duelu. To je ono zbog čega igraš. Izazov. On je iz mene izvlačio maksimum, a čini mi se da je tako bilo i u suprotnom smeru.

Valjda je zanimljiv osećaj odjednom dobiti velikog (da ne budemo pretenciozni i kažemo najvećeg) rivala za saborca.

- Da, slažem se da dobro izgledamo u tandemu. Kada smo zajedno na parketu, s obzirom da imamo slične karakteristike, kapiramo se lako. Defanzivno ne moramo mnogo da komuniciramo, u najkraćem mogućem periodu shvatimo šta nam je činiti, što je sigurno veliki kvalitet – ističe kapiten Srbije.

Dve trojke su postale trojka i četvorka. Dva krila su postala krilo i krilni centar. Malo više je tu morao da se prilagođava Lučić koji se popeo poziciju više, mada na terenu, uz sva preuzimanja, ne možemo da se zakunemo ko šta tu igra.

- Sada sam u reprezentaciji isključivo na poziciji četiri. Mada, u modernoj košarci su se pozicije izgubile. Ovo je prvi put da sam apsolutno na poziciji četiri. Pripremni period je bio mnogo važan za privikavanje. Posebno defanzivno, u odbrani od pikenrola, da prepoznajem napadačke kretnje i gde da se postavljam. Kale je ostao na poziciji čistog krila. Kvalitet je što i on i ja nismo igrači čiji učinak se odslikava kroz statistiku. To je, ustvari, kvalitet celog našeg tima, što smo svi spremni da se podredimo kolektivu. Za sve nas je najvažniji rezultat i to se vidi – priča Vladimir Lučić.

Izostanak podudaranja u reprezentativnim akcijama, ostavio je ovu dvojicu momaka sa opcijom da u četvrtu deceniju života i drugu aktivnog bavljenja košarkom na najvišem nivou, ovog drugog gledaju samo kao rivala.

Plus, jedan je bio kapiten Partizana, drugi as Zvezde, tako da je i javnost tu polarizovana.

- To je već individualno pitanje. Ja svakako ne doživljavam to tako. Rivalitet sigurno postoji kada dođe do individualnih okršaja u ekipama. Nula rivalstva u reprezentaciji. Najveći deo vremena smo zajedno. Nismo ni na istoj poziciji, obojica imamo veliku minutažu. A što se tiče javnosti... Mi smo predstavnici te dve strane. I to je neizbežno s obzirom na mentalitet našeg naroda, strast prema sportu, Zvezdi i Partizanu. Uvek će jedna strana favorizovati njega, druga mene. Isto tako će nas i kritikovati. Sa tim sam naučio da živim od kada sam postao punoletan.

Slobodan Dedeić, direktor kastinga za brojne poznate filmove, tokom neobaveznog razgovora rekao je da u jednoj sceni nikako ne smeju da budu dvojica glumaca koji slično izgledaju. Pomešaće ih, niko ih neće upamtiti...

U reprezentaciji Srbije, dvojica sličnih imaju taman toliko različitosti da će svi da ih upamte. I to na najvećoj sceni.