U trošnoj kućici u Treš Korajšosu Žoao Ramos do Nascimento Dondinjo je isključio radio, seo na krevet ispod Hristove slike i zaplakao. Bio je 16. jun 1950. i Brazil je izgubio od Urugvaja utakmicu koja je odlučivala svetskog prvaka.
U sobu je ušao devetogodišnji Edson.
- Ne plači, tata. Ja ću za tebe osvojiti svetsko prvenstvo – tešio je Edson oca.
Održao je obećanje. Tri puta.
Mali Edson je rastao. Hteo je da igra kao otac, odličan napadač malih klubova. Otac se trudio da ga nauči svemu što je znao o „žogi“ i trikovima sa loptom.
Posle osam godina Dondinjo je plakao od sreće. Na drugom kraju sveta u Švedskoj plakao je i Edson na ramenima saigrača. Više nije bio „Dondinjov sin“. Bio je Pele i osvojio je Prvenstvo sveta 1958. Postao je – i ostao – najmlađi učesnika finala, najmlađi strelac u finalu i najmlađi osvajač trofeja. Imao je 17 godina i 289 dana.
- Novinari su pisali da sam previše mlad da bih igrao na svetskom prvenstvu. Ja sam mislio „super, idem u Švedsku“. Nikada do tada nisam putovao van Brazila – sećao se Pele u dokumentarnom filmu objavljenom 2021.
Da je mlad mislio je i selektor Feola. Poseo je Pelea na klupu, a napad je vodio 19-godišnji Žoze Altafini.
Bila je to dobra odluka. Altafini je postigao dva gola u pobedi protiv Austrije (3:0) kojom je Brazil počeo turnir.
Tok istorije usmeren je 11. juna 1958. na „Ulevi“ u Geteborgu. Brazil je igrao protiv Engleske (0:0). Pele je sedeo na klupi, a Altafini vodio napad. Utakmicu sa snažnim protivnicima je završio povređen.
Feola imao je lak izbor. U poslednjem kolu protiv Sovjetskog Saveza igrao je Pele. Brazil je pobedio 2:0 golovima - Vave.
Bio je to početak revolucije. Tehnički nadmoćni igrači omogućili su Feoli da napravi moćan tim. Početna formacija 4-2-4 pomeranjem igrača postala bi 2-3-5. U odbrani su ostajali centralni defanzivci Belini i Orlando. Bekovi, prezimenjaci Santos, Đalma i Nilton pridružili bi se Zitu u sredini, a to je dalje pravilo napadački kvintet Didi-Vava-Zagalo-Garinča-Pele. Do kraja turnira ova petorica postigli su svih 13 golova Brazila.
Pele je postigao šest. Prvi u četvrtfinalu protiv Velsa (1:0). U polufinalu protiv Fracuske (5:2) je postigao het-trik i još dva gola u finalu protiv Švedske (5:2).
Gol iz voleja sa 16 metara protiv Francuske zasenio je gol u finalu. Na centaršut Niltona Santosa sa levog krila u šesnaestercu je pored igrača Švedske prihvatio loptu na grudi, prebacio je preko drugog igrača i pre nego je pala na travu sa deset metara poslao u gol.
- Bio je to san. Te noći nisam spavao. Hteo sam da čujem porodicu, da čujem da li su slušali radio-prenos – pričao je Pele.
U domovinu se vratio kao svetska zvezda. Postao je simbol uspeha. Brazilu se borio da pređe jaz od kolonijalne prošlosti do kontinentalne sile, a Pele je bio siromašni crnac koji je dodirnuo zvezde.
Delovalo je da slavu lako nosi. Na hiljade intervjua, fotografija, autograma i uvek sa osmehom.
- Nisam znao šta me je snašlo i šta da radim. Gde god da sam otišao ljudi si mi prilazili. Svuda bih čuo „Pele, Pele“. Neprijatno mi je bilo i pred ocem. Njegovi prijatelji su dolazili ne zbog njega već da vide „malog Pelea“ - sećao se mnogo godina kasnije.
Na SP 1962. u Čileu došao je kao najbolji fudbaler sveta, a jedina neizvesnost pred turnir bila je koga će Brazil pobediti u finalu. Bila je to Čehoslovačka (3:1).
Brazil je odbranio titulu, ali Pele nije mnogo doprineo.
Postigao je gol u pobedi protiv Meksika (2:0) u prvom kolu. U drugom kolu protiv Čehoslovačke (0:0) posle 20 metara trka šutirao je ivice šesnaesterca. Golman Šrojf je odbranio. Pele se okrenuo ka klupi i pokazao da ne može više da igra i legao na travu. Do kraja turnira je hodao na štakama.
- Uplašio sam se. Nisam znao šta se dogodilo. Nikad nisam bio povređen – podsećao se kako je „pukla“ zadnja loža.
Trijumf Brazila bez najboljeg igrača nije umanjio Peleovu slavu. Novi medij bio je u usponu. Televizija je prigrabila najveće zvezde. Reklame, filmovi, TV prenosi utakmica... Peleova slava je rasla, dolari su stizali sa svih strana. Siromašak iz Treš Korjašosa postao je milioner.
Ništa ne traje večno, pa ni bezbrižan život. Mlada brazilska demokratija je pala vojnim pučom 1964. Život je preko noći promenjen.
- Meni se ništa nije promenilo. Nastavio sam da igram fudbal – ispričao je Pele.
Brazilci su mu, ipak, zamerili što kao najveća zvezda nije podigao glas. Odlazio je na prijeme, družio se sa političarima i tako davao utisak da podržava huntu.
- Ne razumem se u politiku. Dobio sam nekoliko poziva da se politički aktiviram, ali to nije za mene. Želim samo da igram fudbal – rekao je Pele u intervjuu za brazilsku televiziju.
Prilika za iskupljenje ukazala se na SP 1966. u Engleskoj. Brazil je došao po treću titulu šampiona. Pele je imao 26 godina i bio je na vrhuncu snage.
Evropi je, međutim, bilo dosta i Pelea i Brazila. Prvo Bugari, a potom i Portugalci tukli su ih na svakom pedlju terena. Peleovo učešće je završeno posle starta Portugalca Moraeša.
- Za ovih osam dana u Engleskoj povređeno nam je više igrača nego u prethodnih osam godina – rekao je lekar reprezentacije Hilton Gosling posle utakmice protiv Portugalije.
Desetkovani Brazil nije mogao da odbrani tron, ali Pele nije krivio protivnike.
- Totalni, sramni neuspeh. Svi su mislili da ćemo pobediti sa lakoćom, ali pripreme nisu planirane sa istom poniznošću kao 1958. ili 1962. Izgubili smo titulu pre nego smo kročili u Englesku – napisao je u autobiografiji.
Nešto se, ipak, u Peleu prelomilo. Shvatio je da fudbal više nije lepa igra. Pred odlazak iz Engleske objavio je da je igrao poslednji Mondijal.
Godine su prolazile, a Pele je ponavljao da više neće igrati na svetskom prvenstvu. Ni Kopa Amerika ga nije interesovala, igrao je samo prijateljske mečeve. U Brazilu je bio „rei“ (kralj), krunu dalje nije hteo da nosi.
- Nisam hteo da ponovo proživljavam ono što sam doživeo u Engleskoj. Već sam bio upamećen. Mogao sam da stavim tačku.
Predomislio se.
- Pritisak je bio ogroman. Političari, guverneri, gradonačelnici.. Svako mi je preneo poruku da sam važan za Brazil i da bi trebalo da igram u Meksiku. Na kraju sam odlučio da igram. Ne zbog njih, ne zbog pritiska političara, već zbog sebe. Osećao sam da imam još nešto da uradim. Nisam hteo da odem kao gubitnik. Želeo sam da završim kao pobednik.
Na mondijalski put se vratio u kvalifikacijama za SP 1970. Brazil je pobedio u svih šest utakmica, a Pele je postigao šest golova.
Jedan, ipak, nije želeo Pelea. Selektor Žoao Saldanja je uporno ponavljao da Pele nije potreban reprezentaciji. Opisao ga je „starim“ i „kratkovidim“. Tvrdio je da mu je rečeno da Pele mora da igra zbog ugovora sa sponzorima.
Pele je ćutao i igrao koliko bi mu Saldanja odredio.
Liniju koju nije smeo da pređe Saldanja je prešao izjavom za brazilsku televiziju.
- Ja predsedniku Medićiju ne biram ministre, neće ni on meni birati igrače.
Pogrešno je procenio. Brazil je u Meksiko odveo novi selektor, Mario Zagalo, Peleov saigrač 1958. i 1962.
Mondijal 1970. slovi za najbolji u istoriji. Okupile su se sve zvezde tog vremena. Korak ispred svih išao je Pele.
Turnir je na mnogo načina uticao na fudbal. Prvi put su emitovani TV prenosi u boji i prvi put su termini prilagođeni televiziji. I svet je video najbolje od najboljeg.
Svaka utakmica Brazila je obeležena Peleovim potezom.
Protiv Rumunije (1:0) je postigao gol „suvim listom“ iz slobodnog udarca
Protiv Čehoslovačke (4:1) je pokušao da postigne gol sa polovine Brazila, na deganžman golmana loptu je vratio „iz prve“ i promašio za nekoliko santimetara.
Protiv Engleske (1:0) je predriblao protivničke igrače i vrhom kopačke dodao loptu Žairzinju da postigne gol za pobedu. Upečatljivija je ostala odbrana „gvozdene šake“ Gordona Benksa kad je u donjem desnom uglu zaustavio Peleov šut glavom. Pele se čudio, a na drugoj strani terena golman Brazila Feliks je aplaudirao kolegi na intervenciji koja je prkosila zakonima fizike.
Protiv Perua (4:2) u četvrtfinalu nije bio mnogo potreban. Zato je u polufinalu protiv Urugvaja (3:1) igrao u transu.
Umalo da postigne gol kakav je Maradona postigao 16 godina kasnije za Argentinu protiv Engleske. Pretrčao je s loptom pola terena, prolazio Urugvajce, a oni se vraćali. Stigli su ga i pokosili u šesnaestercu. Sudija je pokazao da je prekršaj bio van kaznenog prostora.
Čaroban je bio i potez kad je na ivici šesaesterca u punom trku bez dodira lopte varkom tela bacio istrčalog golmana na travu i kad ga je prošao gol promašio za nekoliko santimetara.
U finalu protiv Italije (4:1) je ponudio najbolje što je imao u nogama. Postigao je i prvi gol. Glavom. Za večnost je ostala fotografija slavlja u zagrljaju Žairzinja i visoko podignuta pesnica.
Završio je potezom koji je izazvao divljenje. U 86. minutu Brazil je krenuo u napad sa svoje polovione. Tostao je odneo loptu do Pjace, a on je „produžio“ do Klodoalda. Akciju je nastavio Rivelino dodavanjem do Žairzinja na levoj strani a on ju je predao Peleu u sredini polja Italije. Ne okrećući glavu „desnom spoljnom“ loptu je poslao u prostor gde nije bilo nikoga, a zapravo milimetarski tačno pod nogu kapitenu Karlosu Albertu koji je se odnekud stvorio vođen Peleovom idejom i šutem iz punog trka poslao loptu u mrežu.
Zlatna boginja je odneta u Brazil da tamo zauvek ostane, a fudbal je dobio kralja.
INFANTILNI I IDIOT
U Brazilu su čvrsto rešili da osvoje titulu šampiona na SP 1958. u Švedskoj, pa je angažovan je i psiholog da proceni mentalnu snagu igrača.
Igrači su imali zadatak da nešto nacrtaju na listu papira. Bio je to test korišćen za izbor vozača autobusa u gradskom saobraćaju Sao Paola.
Istorija fudbala izgledala bi drugačije da je selektor Feola poslušao zaključak psihologa. Pele je procenjen kao „očigledno infantilan“ uz zaključak „da ne poseduje osećaj za odgovornost u timskoj igri“.
Garinča je ocenjen još gore. Kratko: „idiot“.
Sa Peleom i Garičom u timu Brazil nikada nije izgubio .
NACIONALNO BLAGO
Ubrzo posle SP 1958. u Brazil su počele da stižu delegacije najbogatijih evropskih klubova. Inter je Santosu ponudio milion dolara za Pelea, triput više nego što je platio Barseloni u rekordnom transferu Luisa Suareza. Uprava Santosa je odbila strahujući od reakcije navijača.
Basnoslovne novce su nodili i Real i Mančester junajted, a Pele je 2005. u intervjuu za list „4-4-2“ otkrio da mu je predsednik Juventusa Đani Anjeli ponudio udeo u vlasništvu fabrike „Fijat“ ako se preseli u Torino.
Dolasci Evropljana su izazvali reakciju. Pele je postao državno pitanje i oslonac opstanka mlade republike.
Predsednik Žoao Kvadroš je procenio da će mu odlazak Pelea još više smanjiti podršku. Već je navukao gnev naroda zatvaranjem kockarnica i zabranom bikinija na javnim plažama. Odlazak Pelea bi mu sigurno okončao mandat.
Kvadroš je brzo reagovao. U proleće 1961. je u Parlamentu Brazila progurao zakon kojim je Pele proglašen – nacionalnim blagom. Za izlazak iz Brazila bila je neophodna dozvola vlade.
Kvadrošu ostanak Pelea nije pomogao. Smenjen je u avgustu 1961, posle samo sedam meseci od izbora za predsednika.
ČIČA TOMA
Mnogo Brazilaca je zamerilo Peleu na neutralnom stavu tokom godina vojne hunte. Dok je režim hapsio, batinao i ubijao protivnike, Pele je ćutao i igrao i fudbal.
Kad su padom diktature mediji oslobođeni, Pelea su nazvali „Čiča Toma“. Poredili su ga sa Mohamedom Alijem koji je digao glas protiv rasizma u SAD i odbio da ratuje u ratu u Vijetnamu.
- Lagao bih kad bih rekao da nismo znali o ubistvima i maltretiranju ljudi. Kad bismo išli u inostranstvo savetovano nam je da pazimo šta pričamo sa novinarima. Mene nikad nisu ni na šta prisilili. Ne mislim da sam mogao nešto da uradim. Ja sam bio običan čovek koji je igrao fudbal. Uveren sam da sam za Brazil više uradio igrajući fudbal nego bilo koji političar – govorio je Pele u više intervjua.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
