Najbolja fudbalerka Srbije u 2022: Smeh, suze i Zlatna lopta

Mnogo puta je rečeno, ali sada je i zvanično. Jovana Damnjanović je najbolja fudbalerka Srbije. Jedina Srpkinja koja je osvojila Ligu šampiona vest da je dobila Zlatnu loptu FSS prvo je saopštila mami.

- Kad su mi iz Fudbalskog saveza javili, reagovala sam „o-kej, kul“. Zvala sam mamu i rekla im da sam dobila nagradu FSS. Pitala me je koju nagradu, a meni je tek kad sam odgovorila „sinulo“ da sam dobila najveću nagradu u našem fudbalu. Sve mi je bilo jasno kad je vest objavljena na klupskom sajtu - priča fudbalerka Bajerna.

Vest iz „kuće fudbala“ vratila ju je u detinjstvo.

- Kad su nas u školi pitali šta ćemo biti kad porastemo, odgovorila sam da ću biti profesionalna fudbalerka. Podsmevali su se, govorili da to ne može da se dogodi jer sam devojčica... Nadam se da će sutra devojčicu koja slično odgovori shvatiti ozbiljno.

Zlatna lopta je stigla u godini u kojoj su fudbalerke konačno stekle punopravno pravo glasa. Srpkinje su se pridružile tom „pokretu“.

- Pobeda protiv Nemačke u kvalifikacijama za Prvenstvo sveta je najlepše što mi se dogodilo u 2022. Pobedile smo svetsku velesilu. Sa 90 odsto reprezentativki Nemačke delim svlačionicu, a kad sam se vratila u Bajern mogla sam da im kažem da smo ih pobedile. To je najveća pobeda ženske reprezentacije Srbije, a ja sam u njoj učestvovala i postigla gol.

Utakmica protiv Nemica pokazala je lice i naličje fudbala žena u Srbiji.

- Bilo je malo interesovanja medija pred utakmicu, a kad smo pobedile odjednom buka i galama oko nas. Trajalo je tako dva-tri dana, bile smo interesantne dok se nismo razišle po klubovima, a onda opet tišina. Žurnal je jedini održao visok nivo interesovanja i izveštavanja i to ne zaboravljamo.

Kvalifikacije za svetsko prvenstvo su donele i najtužniji trenutak u godini.

- Poraz od Portugalije nam je srušio snove. Izgubile smo odlučujuću utakmicu za plasman u interkontinentalni baraž, ali izgleda da nije moglo drugačije da se završi. Jedva smo „skrpile“ tim. Imale smo više povređenih nego zdravih igračica. Igrale smo koliko smo mogle, na žalost nije to bilo dovoljno. Presudilo je i iskustvo koje su Portugalke stekle učešćem na Prvenstvu Evrope.

Utakmica protiv Portugalije donela je i anegdotu koju Damnjanovićeva pominje kao primer pristupa većine medija fudbalu žena.

- Na trening pred utakmicu došla je u centar FSS u Staroj Pazovi ekipa jedne televizije, neću da kažem koje. Davale smo izjave, kad kaže reporter „hajde da malo šutirate loptu, da vide gledaoci kako to radite”. Neko je čudo što žene šutirju loptu!? Malo kasnije pita me gde treniram. Reprezentativka sam Srbije i mogao je bar da me pita gde igram, a on me pita gde treniram! Kažem mu da „treniram“ u jednom klubu iz Nemačke. On nastavi i pita me za ime kluba. Bajern, kažem, a on meni, „stvaaaarno, u onom Bajernu“. Pa koji drugi Bajern postoji? Takav pristup može mnogo da iznervira. Mi na dve utakmice od svetskog prvenstva, a on pita gde „treniram“.

Tamo gde „trenira“ je mnogo drugačije.

- Prvenstvo Evrope je pokazalo koliko su fudbalerke napredovale, a publika je to prepoznala. Najposećenije dve utakmice u godini su utakmice žena, Barselona - Volfzburg i Barselona - Real na kojima je bilo više od 90.000 gledalaca. Našu utakmicu protiv Barselone u Ligi šampiona je gledalo 45.000 navijača, a u Minhenu 25.000. Na derbiju protiv Volfzburga bilo je 22.000 navijača, na jednu utakmicu druge lige došlo je 17.000 ljudi. Reakcija na Prvenstvo Evrope je fenomenalna.

U Srbiji sličnog odjeka, na žalost, nije bilo.

- Bolje je nego što je bilo, ali nije to dovoljno dobro. Mnogo devojčica se gubi u uzrastu od 13-14 godina, jer kad prerastu uzrast dok mogu da igraju sa dečacima više nemaju gde i s kim da treniraju. Zanemarene su. U Nemačkoj je dozvoljeno da u amaterskom rangu muškaraca igraju i žene. Zašto tako nešto ne bi moglo i u Srbiji?

Damnjanovićeva je uverena da će žene preuzeti dominaciju nad fudbalom.

- Nedavno smo posetile lokašnu osnovnu školu i razgovarale sa decom. Iznenadila sam se koliko su devojčice više bile zainteresovane i više posvećene temi. Dečaci su pitali da li poznajemo Levadovskog i Nojera ili kakve kopačke nosimo. Devojčice su pitale koliko puta nedeljno i kako da treniraju. Jedna je pitala kako da prebrodi strah od greške. Videla sam tada da je trenutno mnogo veće interesovanje za fudbal među devojčicama nego dečacima.

Fudbalerka Bajerna dobro zna kakav put moraju da pređu buduće reprezentativke Srbije.

- Sa 19 godina sam otišla u Volfzburg. Ostavila sam u Beogradu porodicu, prijatelje, dečka i došla u to vreme najjaču evropsku ligu. Rekla sam sebi da moram da uspem i „gurala“ sam napred. Prvih mesec dana boleo me je svaki mišić jer nisam navikla na takve treninge. Uveče sam izmišljala razloge da prekinem razgovor preko skajpa s porodicom, jer bi mi krenule suze i morala sam da se isplačem. Nazad, međutim, nisam htela. Treninzi, utakmice, pobede, porazi, povrede, trofeji i posle samo deset godina eto Zlatne lopte - kaže Jovana Damnjanović uz gromoglasan smeh zadovoljstva.