O Aleksandru Đuriću, Dobojliji koji je postao fudbalska legenda singapurskog fudbala mnogo toga je već i rečeno i napisano. Iz mnogih uglova predstavljen je komplikovani život jednog sportiste o kojem bi mogao da se snimi i film, kandidat za Oskara.
Nedavno druženje u Banjaluci, kada je došao u zvaničnu posetu Fudbalskom savezu Republike Srpske, bio je naš prvi zvanični susret „uživo” posle niza razgovora i komunikacija putem današnje moderne tehnologije. Pričali smo o svemu pomalo, sve je išlo spontano, svaka reč dobro odmerena.
– Moj Basara, eto, konačno da i tebe vidim. Obradovao sam se ovom našem susretu. Doneo sam ti dres singapurske reprezentacije, kao znak pažnje i sećanje na ovaj naš susret. Nisam bio kod kuće 19 godina, otkako sam napustio BiH prošle su tri decenije. Poželeo sam se zavičaja – „otvorio” je, pomalo i emotivno, dušu Aleksandar Đurić koji je tri puta poneo epitet najboljeg strelca singapurske Prve lige.
Bio je državni prvak u veslanju, fudbal je počeo da igra tek sa 23 godine i postao je najbolji strelac u istoriji singapurskog fudbala, dugo i u vrhu liste najboljih golgetera sveta.
Na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, u koju je došao autostopom, veslao je pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta za Bosnu i Hercegovinu. Dostigao je zvezdane visine, ali je ostao prirodan i skroman.
– Sećam se, kad sam bio mali, igrajući se sa bratom Milanom u Lipcu kod Doboja, gde sam odrastao, zajedno smo gledali u nebo i čudili se tome kako avioni mogu da lete. Maštali smo da se jednog dana i mi, u „čeličnoj” ptici, „popnemo” na nebo i da putujemo svetom. Meni se ta želja, na sreću, ispunila, Milan je ostao kod kuće, s roditeljima. Ni sanjati nisam mogao da će avion, bukvalno, postati moja druga kuća. Mnogo vremena provodim u njemu, ima me na svim meridijanima sveta. Malo mi je sve to i dosadilo – nastavio je svoju „ispoved” Aleksandar Đurić.
Rodna kuća se nalazi blizu kamenoloma koji je svaki dan stvarao veliku buku, obližnja reka Bosna bila je inspiracija mnogim dobojskim dečacima i devojčicama, Aleksandar je „pronašao sebe” u treninzima na vodi, počeo je da trenira veslanje.
– Imao sam teško detinjstvo, živeli smo u siromaštvu, sport sam video kao svoj spas. Razmišljao sam da jednog dana budem vrhunski sportista, da mi to omogući miran i spokojan život, da pobegnem iz bede, postanem poznat. Iz dana u dan me nervirala sva ta buka iz kamenoloma, ambijent u kojem smo živeli, počeli su i ratni sukobi – prisetio se nasmejani Dobojlija.
VODA SKUPLjA OD PIVA
Izneo je Đurić još jednu zanimljivost koju je primetio u zavičaju:
– Kada sam video cene i to da je voda u flaši skuplja od piva nisam mogao da dođem sebi! U Singapuru je pivo 20 puta skuplje od vode koja je za mene najbolje piće, a ja ako želim da popijem malo alkohola obično uzmem vino. Kad se nađemo u izlasku na turu ili dve potroši se više od hiljadu dolara, pa se ne isplati opijati.
SINGAPUR – DRŽAVA OSMEHA
Ljudi u Singapuru su, po Đuriću, susretljivi, radosni i pozitivni.
– To je država osmeha. Kako i ne bi bila kada kada je od 90 odsto dana sunce, a ono isijava pozitivnu energiju. Inače, na ulicama našeg grada-države ne možete da vidite smrknuta lica, svi šetaju sa velikim osmesima, svetlucavim očima i zadovoljni. To je taj pozitivan uticaj sunca na ljude – jasan je Đurić.
Nakon što se vratio sa Svetskog prvenstva iz Pariza 1991. godine Đurić je mobilizovan.
– Rat je za mene nešto najstrašnije i nezamislivo stanje koje čovek sam sebi napravi. Želeo sam da napustim taj ambijent opšteg ludila, histerije, ubijanja. Stopirao sam i uspeo da pređem u Mađarsku bez validnih dokumenata i tu sam počeo da treniram fudbal u Segedinu. Pre toga sam išao na Olimpijadu u Barseloni što je za mene bio neverovatan doživljaj. Želeo sam pošto-poto da nastupim jer sam dobio poziv kao državni prvak u Jugoslaviji. Preživljavao sam na sve načine. U to vreme moje glavno zanimanje je bilo dilanje deviza, od toga sam živeo. Onda sam uz pomoć prijatelja uspeo da odem u Australiju 1995. godine, Melburn je bio moja sledeća stanica. Tu sam proveo pet godina i 2000. sam stigao u Singapur čime se otvorilo novo poglavlje u mom životu i sportskoj karijeri – opisao je svoje putešestvije svetom.
Singapur je, po mnogo čemu, specifična država u kojoj vladaju stroga pravila. Mnogo je predrasuda o ovoj zemlji koju nam je, kroz svoju priču, pokušao da približi jedan od najpoznatijih Dobojlija u svetu.
– Većina stanovništa je kineskog porekla, vera je budizam. Celi Singapur s kraja na kraj možete da pređete automobilom za 45 minuta. Obzirom da nema mnogo mesta za izgradnju velikih zgrada nasipa se okean, pravi veštačko kopno kako bi moglo da se napravi novo naselje. Inače, cene stanova u Singapuru su paprene, ali ne možete da ga kupite zauvek već maksimalno na 99 godina i onda se ta stambena jedinica vraća u posed države i ponovo prodaje – rekao je Đurić, a potom nastavio:
– Singapurski zakoni su strogi, kazne rigorozne! Na drogu, ako te uhvate da je poseduješ budeš bičevan i ideš u zatvor, pogotovo su rigorozniji prema strancima. Recimo jedne prilike su uhvatili jednog Amerikanca i presuđeno mu je 50 udaraca bičem i dve godine zatvora. Cela diplomatija SAD se podigla na noge, Amerikanci su tražili oslobođenje svog državljanina, čak i pretili. Međutim, bičevanje je izvršeno, odležao je kaznu zatvora i deportovan je, zabranjen mu je ulazak u Singapur. Alkohol nije strogo zabranjen, ali ako pijani pravite probleme i narušavate red i mir takođe budete bičevani i idete iza rešetaka. Sa Singapurcima nema šale. Oni jako poštuju svoju državu i od svih koji dođu u Singapur očekuju isto.
ŽIVOTNA TRAGEDIJA
Tokom rata u BiH majka Aleksandra Đurića je poginula u Doboju od granate, 1993. godine.
– Žao mi je, ni na sahranu nisam mogao da joj dođem. To mi je velika rana na duši. Sa ocem sam imao zategnut odnos, on i brat su bili u Vojsci Republike Srpske i nije mogao da se pomiri s tim da sam 1992. godine nastupao za BiH na Olimpijskim igrama u Barseloni. Kada se teško razboleo pozvao me je brat Milan i rekao da je otac poželeo da dođem. Uspeo sam da ga vidim za života i oprostili smo sve jedan drugom – rekao je Đurić, koji je svoj život opisao u autobiografiji „Iznad granica”.
Nedavno je popularni „Aleks”, kako Aleksandra Đurića zovu u Singapuru usvojio još jedno dete…
– Volim decu i želim svakom da pomognem, kada već mogu. Moja prva supruga Ruskinja živi sa decom iz prvog braka u Australiji. Sada mi je devojka Amerikanka, ali nismo venčani. To je, u startu, prepreka za usvajanje dece. Međutim, pojavio se jedan ostavljeni dečak i obzirom da mene u Singapuru svi znaju, da nisam problematičan, da sam mnogim klincima bio sportski idol, pozvali su me iz Centra za socijalni rad i insistirali da baš ja usvojim tog dečaka! Kada sam im počeo da govorim da nemam zakonsko uporište rekli su mi kratko: „Aleks, tebe znamo i sigurni smo da neće biti nikakvih problema. Najbolje je da bude kod tebe!” Bila je to za mene velika čast, a ujedno i privilegija. Nije lako uspeti u tuđoj zemlji, a ovo je za mene bilo više od običnog uspeha! – iskren je singapurski Aleks srpskog porekla.
Bio je oduševljen Banjalukom i Republikom Srpskom od poslednjeg dolaska u zavičaj.
– Brat Milan mi je mnogo toga pričao, ali nisam verovao. Banjaluka se izgradila i promenila, kao i moj Doboj. Izgledam kao pravi stranac u svom zavičaju. Izgrađen je i autoput „9. januar”, sada se mnogo brže stiže iz Doboja do Banjaluke, pa i Sarajeva. Stvarno, mnogo toga se na bolje promenilo – nije krio emocije Aleksandar Đurić.
Posetili smo i Gradski stadion u Banjaluci, taman u periodu kada se postavljala hibridna podloga na igralište, gradila nova atletska staza…
– Uvek mi je drago, i srećan sam, kada vidim da država ulaže u sportsku infrastrukturu. Hibridni tereni su najcenjeniji i najbolji u današnjem svetu fudbala i ovo je velika stvar što Banjaluka dobija jedan takav. Imam informacije da će biti postavljen i u Doboju i još mnogim gradovima širom BiH. To je, verujte mi, prava stvar. Bez dobrih terena i stadiona nema ni kvalitetnog fudbala ni sjajnih igrača. U Singapuru imamo samo jedan rang takmičenja – Prvu ligu u kojoj se takmiči 12 klubova, od kojih imamo priključene ekipe iz Japana zarad prijateljskih i diplomatskih odnosa sa ovom zemljom. Svi igraju na odličnim terenima – objasnio je Đurić.
Bio je gost Fudbalskog saveza Republike Srpske i predsednika Vice Zeljkovića kojem je na poklon doneo dres singapurske reprezentacije
– Razgovarali smo o mnogim stvarima, nastojaćemo u narednom periodu da uspostavimo saradnju, razmenjujemo iskustva, pomažemo jedni drugima. U Singapuru su igrači sa ovog podneblja, bivše Jugoslavije, jako cenjeni i poštovani. Obzirom da obavljam važnu funkciju u državnom Ministarstvu sporta i zadužen sam za fudbal imam “odrešene ruke” da putujem po svetu i tražim partnere, prijatelje s kojima ćemo sklopiti poslovno-tehničku saradnju. Bukvalno, što se fudbala tiče moja funkcija u Vladi Singapura je iznad predsednika Saveza – objasnio je Đurić.
Postoji mogućnost da reprezentacija Singapura uskoro dođe na Balkan na turneju i odigra nekoliko prijateljskih utakmica.
– Naša Fudbalska akademija skuplja talente po celom svetu, imamo stipendiste koji igraju za državni klub. U sklopu poslovnih i prijateljskih odnosa „A” reprezentacija dogovora prijateljske utakmice u cilju popularizacije i afirmacije fudbalske igre, a oni najbolji, koji se dokažu, postaju reprezentativci Singapura! Sistem je uređen do te mere da nema ni milimetra improvizacije – prezentovao je Đurić.
Neobavezan razgovor smo vodili u kancelariji Fudbalskog saveza Republike Srpske i šetnjom Gradskim stadionom, a onda su Aleksandar i njegov brat Milan potražili najbliže rođake koji žive u Banjaluci. Rastanak je bio emotivan.
– Prijatelju moj dobri novinaru, nadam se da ćemo se sad malo više družiti, da ću češće da dolazim u zavičaj i pogotovo da ću imati razloga za to. Verujem da se vidimo već za dve ili tri godine ponovo, a možda i ranije – mahao je Aleksandar Đurić ispod severne tribine Gradskog stadiona, a u njegovoj pozadini izdizala se velelepna zgrada Vlade Republike Srpske i zgrada RTRS.
Retki su ovakvi ljudi kao što je naš Aleksandar, a singapurskih Aleks – pomislih.
Svako je krenuo svojim putem…
DRUŽENjE S RASPUDIĆEM
Slučajni susret sa Dejanom Lukendićem direktorom Borca Aleksandar Đurić je iskoristio za pitanje:
– Poznajete li Borisa Raspudića?
Kada je dobio potvrdan i odgovor da je popularni Boka u stručnom štabu seniorskog tima kluba rekao je:
– Pozdravite ga puno. Igrao je u Singapuru, družili smo se. Bio je jako dobar i profesionalan. Ostavio je dubok trag, ljudi ga se i danas sećaju, naravno, po dobrom!
NE JEDEM MESO
Aleksandar Đurić je ispričao i jednu anegdotu koja se zbila nekoliko dana pre posete Banjaluci:
– Brat Milan je organizovao feštu, pozvao je rodbinu, prijatelje i komšije koji me nisu videli dugo godina. Pekli smo prase. Ja meso, inače, slabo jedem. Ali kada sam video kako se ovde jede prasetina shvatio sam da ja godišnje pojedem mesa koliko se ovde pojede za jedan ili dva obroka! Uzeo sam zalogaj ili dva i bilo je dovoljno.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
