О Александру Ђурићу, Добојлији који је постао фудбалска легенда сингапурског фудбала много тога је већ и речено и написано. Из многих углова представљен је компликовани живот једног спортисте о којем би могао да се сними и филм, кандидат за Оскара.
Недавно дружење у Бањалуци, када је дошао у званичну посету Фудбалском савезу Републике Српске, био је наш први званични сусрет „уживо” после низа разговора и комуникација путем данашње модерне технологије. Причали смо о свему помало, све је ишло спонтано, свака реч добро одмерена.
– Мој Басара, ето, коначно да и тебе видим. Обрадовао сам се овом нашем сусрету. Донео сам ти дрес сингапурске репрезентације, као знак пажње и сећање на овај наш сусрет. Нисам био код куће 19 година, откако сам напустио БиХ прошле су три деценије. Пожелео сам се завичаја – „отворио” је, помало и емотивно, душу Александар Ђурић који је три пута понео епитет најбољег стрелца сингапурске Прве лиге.
Био је државни првак у веслању, фудбал је почео да игра тек са 23 године и постао је најбољи стрелац у историји сингапурског фудбала, дуго и у врху листе најбољих голгетера света.
На Олимпијским играма у Барселони 1992. године, у коју је дошао аутостопом, веслао је под заставом Међународног олимпијског комитета за Босну и Херцеговину. Достигао је звездане висине, али је остао природан и скроман.
– Сећам се, кад сам био мали, играјући се са братом Миланом у Липцу код Добоја, где сам одрастао, заједно смо гледали у небо и чудили се томе како авиони могу да лете. Маштали смо да се једног дана и ми, у „челичној” птици, „попнемо” на небо и да путујемо светом. Мени се та жеља, на срећу, испунила, Милан је остао код куће, с родитељима. Ни сањати нисам могао да ће авион, буквално, постати моја друга кућа. Много времена проводим у њему, има ме на свим меридијанима света. Мало ми је све то и досадило – наставио је своју „исповед” Александар Ђурић.
Родна кућа се налази близу каменолома који је сваки дан стварао велику буку, оближња река Босна била је инспирација многим добојским дечацима и девојчицама, Александар је „пронашао себе” у тренинзима на води, почео је да тренира веслање.
– Имао сам тешко детињство, живели смо у сиромаштву, спорт сам видео као свој спас. Размишљао сам да једног дана будем врхунски спортиста, да ми то омогући миран и спокојан живот, да побегнем из беде, постанем познат. Из дана у дан ме нервирала сва та бука из каменолома, амбијент у којем смо живели, почели су и ратни сукоби – присетио се насмејани Добојлија.
ВОДА СКУПЉА ОД ПИВА
Изнео је Ђурић још једну занимљивост коју је приметио у завичају:
– Када сам видео цене и то да је вода у флаши скупља од пива нисам могао да дођем себи! У Сингапуру је пиво 20 пута скупље од воде која је за мене најбоље пиће, а ја ако желим да попијем мало алкохола обично узмем вино. Кад се нађемо у изласку на туру или две потроши се више од хиљаду долара, па се не исплати опијати.
СИНГАПУР – ДРЖАВА ОСМЕХА
Људи у Сингапуру су, по Ђурићу, сусретљиви, радосни и позитивни.
– То је држава осмеха. Како и не би била када када је од 90 одсто дана сунце, а оно исијава позитивну енергију. Иначе, на улицама нашег града-државе не можете да видите смркнута лица, сви шетају са великим осмесима, светлуцавим очима и задовољни. То је тај позитиван утицај сунца на људе – јасан је Ђурић.
Након што се вратио са Светског првенства из Париза 1991. године Ђурић је мобилизован.
– Рат је за мене нешто најстрашније и незамисливо стање које човек сам себи направи. Желео сам да напустим тај амбијент општег лудила, хистерије, убијања. Стопирао сам и успео да пређем у Мађарску без валидних докумената и ту сам почео да тренирам фудбал у Сегедину. Пре тога сам ишао на Олимпијаду у Барселони што је за мене био невероватан доживљај. Желео сам пошто-пото да наступим јер сам добио позив као државни првак у Југославији. Преживљавао сам на све начине. У то време моје главно занимање је било дилање девиза, од тога сам живео. Онда сам уз помоћ пријатеља успео да одем у Аустралију 1995. године, Мелбурн је био моја следећа станица. Ту сам провео пет година и 2000. сам стигао у Сингапур чиме се отворило ново поглавље у мом животу и спортској каријери – описао је своје путешествије светом.
Сингапур је, по много чему, специфична држава у којој владају строга правила. Много је предрасуда о овој земљи коју нам је, кроз своју причу, покушао да приближи један од најпознатијих Добојлија у свету.
– Већина становништа је кинеског порекла, вера је будизам. Цели Сингапур с краја на крај можете да пређете аутомобилом за 45 минута. Обзиром да нема много места за изградњу великих зграда насипа се океан, прави вештачко копно како би могло да се направи ново насеље. Иначе, цене станова у Сингапуру су папрене, али не можете да га купите заувек већ максимално на 99 година и онда се та стамбена јединица враћа у посед државе и поново продаје – рекао је Ђурић, а потом наставио:
– Сингапурски закони су строги, казне ригорозне! На дрогу, ако те ухвате да је поседујеш будеш бичеван и идеш у затвор, поготово су ригорознији према странцима. Рецимо једне прилике су ухватили једног Американца и пресуђено му је 50 удараца бичем и две године затвора. Цела дипломатија САД се подигла на ноге, Американци су тражили ослобођење свог држављанина, чак и претили. Међутим, бичевање је извршено, одлежао је казну затвора и депортован је, забрањен му је улазак у Сингапур. Алкохол није строго забрањен, али ако пијани правите проблеме и нарушавате ред и мир такође будете бичевани и идете иза решетака. Са Сингапурцима нема шале. Они јако поштују своју државу и од свих који дођу у Сингапур очекују исто.
ЖИВОТНА ТРАГЕДИЈА
Током рата у БиХ мајка Александра Ђурића је погинула у Добоју од гранате, 1993. године.
– Жао ми је, ни на сахрану нисам могао да јој дођем. То ми је велика рана на души. Са оцем сам имао затегнут однос, он и брат су били у Војсци Републике Српске и није могао да се помири с тим да сам 1992. године наступао за БиХ на Олимпијским играма у Барселони. Када се тешко разболео позвао ме је брат Милан и рекао да је отац пожелео да дођем. Успео сам да га видим за живота и опростили смо све један другом – рекао је Ђурић, који је свој живот описао у аутобиографији „Изнад граница”.
Недавно је популарни „Алекс”, како Александра Ђурића зову у Сингапуру усвојио још једно дете…
– Волим децу и желим сваком да помогнем, када већ могу. Моја прва супруга Рускиња живи са децом из првог брака у Аустралији. Сада ми је девојка Американка, али нисмо венчани. То је, у старту, препрека за усвајање деце. Међутим, појавио се један остављени дечак и обзиром да мене у Сингапуру сви знају, да нисам проблематичан, да сам многим клинцима био спортски идол, позвали су ме из Центра за социјални рад и инсистирали да баш ја усвојим тог дечака! Када сам им почео да говорим да немам законско упориште рекли су ми кратко: „Алекс, тебе знамо и сигурни смо да неће бити никаквих проблема. Најбоље је да буде код тебе!” Била је то за мене велика част, а уједно и привилегија. Није лако успети у туђој земљи, а ово је за мене било више од обичног успеха! – искрен је сингапурски Алекс српског порекла.
Био је одушевљен Бањалуком и Републиком Српском од последњег доласка у завичај.
– Брат Милан ми је много тога причао, али нисам веровао. Бањалука се изградила и променила, као и мој Добој. Изгледам као прави странац у свом завичају. Изграђен је и аутопут „9. јануар”, сада се много брже стиже из Добоја до Бањалуке, па и Сарајева. Стварно, много тога се на боље променило – није крио емоције Александар Ђурић.
Посетили смо и Градски стадион у Бањалуци, таман у периоду када се постављала хибридна подлога на игралиште, градила нова атлетска стаза…
– Увек ми је драго, и срећан сам, када видим да држава улаже у спортску инфраструктуру. Хибридни терени су најцењенији и најбољи у данашњем свету фудбала и ово је велика ствар што Бањалука добија један такав. Имам информације да ће бити постављен и у Добоју и још многим градовима широм БиХ. То је, верујте ми, права ствар. Без добрих терена и стадиона нема ни квалитетног фудбала ни сјајних играча. У Сингапуру имамо само један ранг такмичења – Прву лигу у којој се такмичи 12 клубова, од којих имамо прикључене екипе из Јапана зарад пријатељских и дипломатских односа са овом земљом. Сви играју на одличним теренима – објаснио је Ђурић.
Био је гост Фудбалског савеза Републике Српске и председника Вице Зељковића којем је на поклон донео дрес сингапурске репрезентације
– Разговарали смо о многим стварима, настојаћемо у наредном периоду да успоставимо сарадњу, размењујемо искуства, помажемо једни другима. У Сингапуру су играчи са овог поднебља, бивше Југославије, јако цењени и поштовани. Обзиром да обављам важну функцију у државном Министарству спорта и задужен сам за фудбал имам “одрешене руке” да путујем по свету и тражим партнере, пријатеље с којима ћемо склопити пословно-техничку сарадњу. Буквално, што се фудбала тиче моја функција у Влади Сингапура је изнад председника Савеза – објаснио је Ђурић.
Постоји могућност да репрезентација Сингапура ускоро дође на Балкан на турнеју и одигра неколико пријатељских утакмица.
– Наша Фудбалска академија скупља таленте по целом свету, имамо стипендисте који играју за државни клуб. У склопу пословних и пријатељских односа „А” репрезентација договора пријатељске утакмице у циљу популаризације и афирмације фудбалске игре, а они најбољи, који се докажу, постају репрезентативци Сингапура! Систем је уређен до те мере да нема ни милиметра импровизације – презентовао је Ђурић.
Необавезан разговор смо водили у канцеларији Фудбалског савеза Републике Српске и шетњом Градским стадионом, а онда су Александар и његов брат Милан потражили најближе рођаке који живе у Бањалуци. Растанак је био емотиван.
– Пријатељу мој добри новинару, надам се да ћемо се сад мало више дружити, да ћу чешће да долазим у завичај и поготово да ћу имати разлога за то. Верујем да се видимо већ за две или три године поново, а можда и раније – махао је Александар Ђурић испод северне трибине Градског стадиона, а у његовој позадини издизала се велелепна зграда Владе Републике Српске и зграда РТРС.
Ретки су овакви људи као што је наш Александар, а сингапурских Алекс – помислих.
Свако је кренуо својим путем…
ДРУЖЕЊЕ С РАСПУДИЋЕМ
Случајни сусрет са Дејаном Лукендићем директором Борца Александар Ђурић је искористио за питање:
– Познајете ли Бориса Распудића?
Када је добио потврдан и одговор да је популарни Бока у стручном штабу сениорског тима клуба рекао је:
– Поздравите га пуно. Играо је у Сингапуру, дружили смо се. Био је јако добар и професионалан. Оставио је дубок траг, људи га се и данас сећају, наравно, по добром!
НЕ ЈЕДЕМ МЕСО
Александар Ђурић је испричао и једну анегдоту која се збила неколико дана пре посете Бањалуци:
– Брат Милан је организовао фешту, позвао је родбину, пријатеље и комшије који ме нису видели дуго година. Пекли смо прасе. Ја месо, иначе, слабо једем. Али када сам видео како се овде једе прасетина схватио сам да ја годишње поједем меса колико се овде поједе за један или два оброка! Узео сам залогај или два и било је довољно.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
