Samo je Osim zvao igrače malih klubova tvrdi Vuk iz Čitluka

Predrag Jurić činio je napadački trio u Veležu: „Ju-Ka-Tu”. Osvojio je dva Kupa Jugoslavije sa Mostarcima, igrao u više inostranih klubova, ostvario i nastupe u reprezentaciji Jugoslavije. Rođen je u Hercegovini, a danas živi u Zagrebu. Slovio je za jednog najpoznatijih golgetera iz poslednjih nekoliko sezona fudbalske Jugoslavije.

„Evo vuka iz Čitluka“ uzviknuo bi legendarni reporter Ivan Tomić svaki put kada se Predrag Jurić našao u idealnoj prilici ili kada bi tresao protivničku mrežu. Vrhunski as u jednom nezaboravnom vremenu bio je miljenik ne samo mostarske publike, u pravom trenutku postao je fudbalska legenda, pa to ostao za sva vremena.

Nekadašnji izvanredni napadač Goška, Veleža, zagrebačkog Dinama, Real Burgosa, Atletiko Marbelje, Meride i reprezentacije Jugoslavije stigao je i na naše stranice.

– Hvala vam što ste se setili mene. Godi meni to. Pozdrav svim vašim čitaocima – započeo je razgovor Predrag Jurić.

Njegov rodni grad je Čitluk. Svet je ugledao 4. novembra 1961. godine. Kaže, često odlazi u zavičaj. Lepotom, to mesto i osvaja i privlači.

– Idem često tamo. Roditelji mi nisu živi, ali tamo su mi brat, sestra, rođaci. Što sam stariji, sve češće sam u Hercegovini. Tamo se osećam najlepše – kaže Predrag Jurić.

Goran i Stipe Jurić igrali su u Veležu, ali nisu u srodstvu.

– Nismo rod, ali od kada se poznajemo jako dobro se slažemo, poštujemo, posećujemo. Kao braća smo – otkriva sagovornik.

Dva puta je boravio u Veležu, podario mu najlepše godine. Uz Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk i Dinamo čini se da sredinom osamdesetih niko se nije voleo kao mostarski „rođeni”, a da su igrali prelep fudbal – tačno je. Kad bi se čovek mogao vratiti u to doba…

– Da se ne lažemo, igrali smo jako dobar fudbal. Gde smo došli, publika nas je volela. U Mostaru je znalo biti po 15 ili 20 utakmica na godišnjem nivou i na svakoj utakmici po 25 hiljada ljudi. Od Ploča, Jablanice, Konjica… dolazili su i podržavali nas. Nije to u Mostaru danas kao nekada. Velež ima 5.000 hiljada, a Zrinjski 6.000 gledalaca, ali nije to kao u naše vreme. Ona lepota je nestala, ona čar fudbalske igre – setno će Predrag Jurić.

Legendarni Vladanko Stojaković sa stadiona Partizana, 14. maja 1986. godine, preneo je zbivanja. Velež je u finalu Kupa Jugoslavije nadvisio zagrebački Dinamo sa 3:1. Treći gol je Jurićev. Pred oko 40 hiljada gledalaca, od toga bar pola stiglo je iz Hercegovine. Sve su imali: odličan tim i klupu, ali i svojevrsnu himnu „Rođeni, Rođeni” koju je napisao Mišo Marić, komponovao Kemal Monteno, a otpevao Željko Samardžić. Podvizi snaže i jačaju, pobeđuju zaborav i traju duže. I sve u vreme kada je Dinamo imao tim da se čovek smrzne.

– Toga se lepo setiti. Sve je bilo kao bajka. Cela Hercegovina došla je u Beograd. Goran Jurić centrirao mi je, prvi gol sa penala, prekršaj na meni. Nenad Bijedić dao dva gola, laka mu zemlja bila, veliki gospodin, igrač, čovek... Bili smo bolji od Dinama. Imali smo Gorana Jurića, Bijedića, Seada Kajtaza, Semira Tucu, Vladimira Skočajića. Njega posebno ističem. Bio je Mesi svog vremena – naglašava Jurić.

Napad Veleža u to vreme bio je prava noćna mora za sve odbrane. Sejo Kajtaz sa jedne, Semir Tuce sa druge strane, a u sredini napada Predrag Jurić pravili su dar-mar. Mnoge su se pesme pevale o njima, ali jedna je ostala mnogima u sećanju: „Kad po krilu krene Semir, drhtao je celi svemir. A da veća bude muka, pomažu mu Sejo i Juka“. Ko to da zaboravi…

– Ne može se to zaboraviti i ne treba to da se zaboravi. Ljudi treba da znaju kako se tada igralo, kakvi smo bili kao igrači. Kakvo je tada stanje bilo u društvu. Bez toga nema ni uspeha, a mi smo to sve imali – priča Predrag Jurić.

Imao je i dva nastupa u dresu Jugoslavije, protiv Engleske i Turske. Bila je tada jaka konkurencija, pa se samo naći na spisku selektora bilo je čast i dika. Propustio je i priliku da sa Veležom postane prvak Jugoslavije, ali su poraženi u Tuzli u poslednjem kolu kada je Slobodi jedino trijumf donosio ostanak u ligi najboljih.

– Ne žalim ni za čim, ali mislim da je Ivica Osim bio jedini koji je u reprezentaciju zvao igrače iz Borca Banjaluka, iz Veleža, iz Željezničara. Gledao je i male klubove, bio je realan, pravedan i pošten. Da, žao mi je što nismo bili prvaci. Bili smo jesenji šampioni, ali ja sam morao u JNA, još par igrača je otišlo vani. Onda dođemo u Tuzlu, zadnje kolo, Tuce sa 35 metara postigne gol, ali sudija je Slobodi dodelio dva penala. Oni ostadoše u Prvoj ligi Jugoslavije, ali srušio se naš san da budemo prvaci te zemlje – govori Jurić.

Odlučio je da zaplovi trenerskim vodama.

– Krenulo je dobro. U Hrvatskoj sam među prvima završio Pro licencu. Mislio sam da na svoje ime i znanje mogu uspeti, ali lobi je čudo. Onda sam skautirao za par domaćih i inostranih agencija. Putovao sam, bavio se igračima i zadovoljan sam – priznaje Predrag Jurić.

U porodici Jurić nije se još pojavio neko, kakav delija, možda unuk koji bi bio pravi, istinski naslednik dede Predraga.

– Do sada niko nije nasledio. Nadam se da će neki unuk zaigrati kao ja. Bilo bi mi drago. To bi me srećnim učinilo kao retko šta – zaključio je Predrag Jurić.

A svaka njegova akcija i toliko golova bili su baš to – praznik svoje vrste! Njegove lopte imale su dušu i oči, a on pamet, talenat i mirnoću u igri.

Tako ste postaje legenda...