Предраг Јурић чинио је нападачки трио у Вележу: „Ју-Ка-Ту”. Освојио је два Купа Југославије са Мостарцима, играо у више иностраних клубова, остварио и наступе у репрезентацији Југославије. Рођен је у Херцеговини, а данас живи у Загребу. Словио је за једног најпознатијих голгетера из последњих неколико сезона фудбалске Југославије.
„Ево вука из Читлука“ узвикнуо би легендарни репортер Иван Томић сваки пут када се Предраг Јурић нашао у идеалној прилици или када би тресао противничку мрежу. Врхунски ас у једном незаборавном времену био је миљеник не само мостарске публике, у правом тренутку постао је фудбалска легенда, па то остао за сва времена.
Некадашњи изванредни нападач Гошка, Вележа, загребачког Динама, Реал Бургоса, Атлетико Марбеље, Мериде и репрезентације Југославије стигао је и на наше странице.
– Хвала вам што сте се сетили мене. Годи мени то. Поздрав свим вашим читаоцима – започео је разговор Предраг Јурић.
Његов родни град је Читлук. Свет је угледао 4. новембра 1961. године. Каже, често одлази у завичај. Лепотом, то место и осваја и привлачи.
– Идем често тамо. Родитељи ми нису живи, али тамо су ми брат, сестра, рођаци. Што сам старији, све чешће сам у Херцеговини. Тамо се осећам најлепше – каже Предраг Јурић.
Горан и Стипе Јурић играли су у Вележу, али нису у сродству.
– Нисмо род, али од када се познајемо јако добро се слажемо, поштујемо, посећујемо. Као браћа смо – открива саговорник.
Два пута је боравио у Вележу, подарио му најлепше године. Уз Црвену звезду, Партизан, Хајдук и Динамо чини се да средином осамдесетих нико се није волео као мостарски „рођени”, а да су играли прелеп фудбал – тачно је. Кад би се човек могао вратити у то доба…
– Да се не лажемо, играли смо јако добар фудбал. Где смо дошли, публика нас је волела. У Мостару је знало бити по 15 или 20 утакмица на годишњем нивоу и на свакој утакмици по 25 хиљада људи. Од Плоча, Јабланице, Коњица… долазили су и подржавали нас. Није то у Мостару данас као некада. Вележ има 5.000 хиљада, а Зрињски 6.000 гледалаца, али није то као у наше време. Она лепота је нестала, она чар фудбалске игре – сетно ће Предраг Јурић.
Легендарни Владанко Стојаковић са стадиона Партизана, 14. маја 1986. године, пренео је збивања. Вележ је у финалу Купа Југославије надвисио загребачки Динамо са 3:1. Трећи гол је Јурићев. Пред око 40 хиљада гледалаца, од тога бар пола стигло је из Херцеговине. Све су имали: одличан тим и клупу, али и својеврсну химну „Рођени, Рођени” коју је написао Мишо Марић, компоновао Кемал Монтено, а отпевао Жељко Самарџић. Подвизи снаже и јачају, побеђују заборав и трају дуже. И све у време када је Динамо имао тим да се човек смрзне.
– Тога се лепо сетити. Све је било као бајка. Цела Херцеговина дошла је у Београд. Горан Јурић центрирао ми је, први гол са пенала, прекршај на мени. Ненад Биједић дао два гола, лака му земља била, велики господин, играч, човек... Били смо бољи од Динама. Имали смо Горана Јурића, Биједића, Сеада Кајтаза, Семира Туцу, Владимира Скочајића. Њега посебно истичем. Био је Меси свог времена – наглашава Јурић.
Напад Вележа у то време био је права ноћна мора за све одбране. Сејо Кајтаз са једне, Семир Туце са друге стране, а у средини напада Предраг Јурић правили су дар-мар. Многе су се песме певале о њима, али једна је остала многима у сећању: „Кад по крилу крене Семир, дрхтао је цели свемир. А да већа буде мука, помажу му Сејо и Јука“. Ко то да заборави…
– Не може се то заборавити и не треба то да се заборави. Људи треба да знају како се тада играло, какви смо били као играчи. Какво је тада стање било у друштву. Без тога нема ни успеха, а ми смо то све имали – прича Предраг Јурић.
Имао је и два наступа у дресу Југославије, против Енглеске и Турске. Била је тада јака конкуренција, па се само наћи на списку селектора било је част и дика. Пропустио је и прилику да са Вележом постане првак Југославије, али су поражени у Тузли у последњем колу када је Слободи једино тријумф доносио останак у лиги најбољих.
– Не жалим ни за чим, али мислим да је Ивица Осим био једини који је у репрезентацију звао играче из Борца Бањалука, из Вележа, из Жељезничара. Гледао је и мале клубове, био је реалан, праведан и поштен. Да, жао ми је што нисмо били прваци. Били смо јесењи шампиони, али ја сам морао у ЈНА, још пар играча је отишло вани. Онда дођемо у Тузлу, задње коло, Туце са 35 метара постигне гол, али судија је Слободи доделио два пенала. Они остадоше у Првој лиги Југославије, али срушио се наш сан да будемо прваци те земље – говори Јурић.
Одлучио је да заплови тренерским водама.
– Кренуло је добро. У Хрватској сам међу првима завршио Про лиценцу. Мислио сам да на своје име и знање могу успети, али лоби је чудо. Онда сам скаутирао за пар домаћих и иностраних агенција. Путовао сам, бавио се играчима и задовољан сам – признаје Предраг Јурић.
У породици Јурић није се још појавио неко, какав делија, можда унук који би био прави, истински наследник деде Предрага.
– До сада нико није наследио. Надам се да ће неки унук заиграти као ја. Било би ми драго. То би ме срећним учинило као ретко шта – закључио је Предраг Јурић.
А свака његова акција и толико голова били су баш то – празник своје врсте! Његове лопте имале су душу и очи, а он памет, таленат и мирноћу у игри.
Тако сте постаје легенда...
ОСТАЛА БРОЈНА ПРИЈАТЕЉСТВА
Петрановић, Хаџиабдић, Прскало, Г. Јурић, Биједић, Матијевић, Шишић, Кајтаз, Скочајић, П. Јурић, Карабег, Гудељ, Туце, Калајџић, Међедовић, Ђурасовић, Тановић, Барбарић, С. Јурић, Једвај, Репак... Многа позната и призната имена. Његова пријатељства одолела су свим искушењима.
– Имам пријатеље бројне. Често Горан, Семир, Сејо и ја се видимо и чујемо. Нажалост, нема више Биједића и Матијевића. Скоро сам разговарао са Енвером Марићем. Он је велика легенда мостарског фудбала, краљ у Вележу. Када одем у Мостар, седнемо и попијемо по ракиjцу, евоцирамо успомене – говори Предраг Јурић.
ЖИВОТ ЛЕТИ, ПРЕБРЗ ЈЕ
Остварио је Јурић и завидну инострану каријеру, а да сада стасава, каже, ништа не би мењао.
– Не бих мењао. Живот лети, пребрз је. У новембру сам навршио 61. годину. Истина, осећам се некада као да имам 20 година. И чини се да није давно било када сам био млад. Уживам у сваком дану, па докле се стигне – категоричан је Предраг Јурић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
