Slaviša Stojanović rođen je 27. januara 1989. godine, a u fudbalu je ofanzivac po opredeljenju. Nebrojeno puta dokazao je da je lider tima, između ostalog i jesenas kada je u dresu Inđije 11 puta pogodio mreže rivala i okitio se epitetom prvog strelca na prvoligaškoj sceni.
Na terenu uvek preuzima inicijativu, mudro ulazi u duele, zahvaljujući velikom iskustvu za čuvare je nerešiva enigma, tehnički je superioran, a taktički dominantan. Van terena posvećen je porodici, supruzi Ivani i sinu Vukanu, najveća su mu podrška i oslonac. Uvek je spreman da sasluša, posavetuje, usmeri, da pruži podršku u granicama mogućnosti… Jednostavno, fudbaler je sa velikim F i čovek sa još većim Č.
Kada je počinjao da uči azbuku fudbala nije mogao da nasluti koliko je krivudav put pred njim, strpljivo je koračao i trčao na raznim terenima, ali kad se osvrne bez dileme može da kaže da se isplatila svaka prolivena kap znoja.
- Počeo sam da treniram sa desetak godina u nižerazrednom lokalnom klubu Jedinstvo, na nagovor komšije i prvog trenera Vojkana Rakića – vratio je film Slaviša Stojanović, rođeni Smederevac. - Da njega nije bilo verovatno se i ne bih bavio fudbalom. U početku sam bio defanzivnije usmeren, ali vremenom sam pokazivao da imam napadačke kvalitete i brzo sam prekomandovan na poziciju klasičnog špica. Bio je to pun pogodak.
Već na početku karijere naučio je da nikada ne treba zagledati u tuđa dvorišta, da je fer-plej odlika mudrih i hrabrih, a postoji i moto kojim se rukovodi u svakodnevnici.
- Svako radi kako misli da treba i zato me pusti da radim kako želim. Ove reči su moj životni moto. Svako odgovara za svoje postupke, kroji sudbinu kako misli da je najbolje.
Za 33 godine dobro je naučio da je na terenu dovoljan i pogled za dogovor i odluku, a stekao je i zavidno iskustvo na međunarodnoj sceni.
- Mladi bi, pre svega, trebalo da shvate kolike mogućnosti su im otvorene sa pravilom o bonus igračima. Treba da grizu da bi iskoristili svaki minut na terenu. Ranije je bilo neuporedivo teže doći do prvog tima, a da ne govorim da je mesto među starterima za mnoge bilo nemoguća misija.
Stojanović je kroz život naučio da ništa ne treba prepuštati slučaju, jer niko ne može da nasluti šta nosi dan, a šta noć. Shodno tome, dok ubire plodove prošlosti, razmišlja o budućnosti.
- Kad završim karijeru želim da ostanem u fudbalu, pa sam preduzeo korake za tako nešto. Razmišljam o trenerskom poslu, ali to nije još na vidiku, jer želim da igram dok me telo i zdravlje služe. Želje i volje imam, kao i pre deset leta, za mene su godine samo broj.
Iza iskusnog napadača je uspešna karijera, bez mrlje, a životni put mogao mu je da bude i drugačiji.
- Da nisam postao fudbaler sigurno bih radio u nekoj fabrici gde sam i bio zaposlen kada sam mislio da neću uspeti da se probijem na terenu. Reč je o fabrici za preradu puževa iz koje me izvukao trener Vojkan Rakić. Neizmerno sam mu zahvalan za sve što je učinio za mene.
Iz Rada, gde je bio u prošlom prvenstvu, stigao je u sremsku ravnicu.
- U Inđiji se osećam sjajno, kao da sam tu deset godina. Moje misli su usmerene samo na to kako da se plasiramo u društvo najboljih, nadam se da ćemo ostvariti cilj. Igram rasterećeno, o čemu dovoljno svedoče golovi. Na kraju jeseni sam prvi strelac lige i lagao bih kada bih rekao da mi to ne imponuje, posebno i zbog godina koje imam – istakao je Slaviša Stojanović.
SANjA DA BODRI SINA VUKANA
Ivanin i Slavišin naslednik Vukan uskoro će da napuni godinu dana. Tata bi voleo da krene njegovim stopama, hoće li njegove želje postati lepa stvarnost pokazaće vreme, ali pravo na nadu da će ga sin nadmašiti niko ne može da mu oduzme.
- Već zamišljam kako idem na njegove utakmice i nadam se da ću se u budućnosti radovati njegovim uspesima na terenu. Pokušaću da ga usmerim da bude fudbaler, ali neću imati ništa pritiv ako se odluči za neku drugu profesiju. Supruzi i meni prioritet je njegova sreća. Od kada se rodio želja za igranjem je još veća, voleo bih da me pamti kao fudbalera – kaže prvi strelac lige.
SJAJAN STIL MATEJE KEŽMANA
Svaki klinac koji reši da juri za loptom ima idola, kao i Slaviša Stojanović kad je počinjao karijeru.
- U danima kad nisam znao šta me čeka, voleo sam stil igre Mateje Kežmana. Često sam ga gledao i zamišljao da bi mogao da postanem kao on, ali nisam uspeo. Mogao bi to Vukan da uradi umesto mene - priželjkuje Stojanović.
TRENINZI PRED MAJMUNIMA
Iskusni ofanzivac je i na inostranim terenima zadavao muke rivalima, iz nemogućih pozicija slao je golmane da vade loptu iz mreže.
- Najlepše mi je, bez dileme, bilo u Indiji. Fascinirala me prirodom i nekim drugim stvarima koje ne mogu da se vide nigde u svetu, najviše patim lepe i specifične plaže. Majmuni su redovno bili na našim treninzima, tako nešto nigde ne može da se doživi - prisetio se Stojanović.
RADI ŠTO NAJBOLjE ZNAŠ
Godinama je primao, ali i mlađima davao saveta. Jedan je, kako ističe, posebno upamtio i poslušao.
- Najkorisniji savet dobio sam od jednog bivšeg trenera. Rekao mi je da na terenu treba da radim što najbolje znam, a da se nikada ne trudim oko stvari koje ne umem – istakao je Stojanović.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
