Za sve fudbalske gurmane – isti. Kao dlaka dlaci, jaje jajetu. Retko ko na prvi pogled može da razlikuje rođenu braću, Jovana i Nikolu Mituljikića. Talentovani blizanci, međutim, jedino za roditelje nisu identični.
Negotinci, rođeni na Jovanjdan, 20. januara 2003. godine, pošli su u fudbalski svet iz rodnog timočkog grada. Jovan je stariji 60 sekundi, rođen je svega 35 minuta posle ponoći. Od kako su ugledali svetlost dana, zajedno su, bukvalno, svake sekunde u životu.
- Spavamo, čak, u istom krevetu, veliki je ležaj, za više ljudi, nešto slično bračnom krevetu – uz osmeh je počeo Jovan Mituljikić.
Ponikli su u negotinskoj školi fudbala OFK Boban, kod trenera Bobana Mankovljanovića, sa četiri i po godine i ostali do 2011.
- Na terenu nas jedino po broju prepoznaju, nosim dres sa brojem 19, a brat „dvadeseticu” – dodao je Nikola Mituljikić.
Na turnirima širom Srbije i van granica naše države igrali su, takođe, u istom dresu – dve godine za Rad, pa i OFK Beograd.
- Bili smo specijalni gosti Građevinara i Romantičara. Od juna 2017. smo u Crvenoj zvezdi, a sutra, odnosno za godinu, dve ili tri, kad odemo u inostranstvo, obeštećenje će dobijati i OFK Boban, a i crveno-beli. Zbog škole smo ostali u klubu iz Negotina – kaže Jovan Mituljikić.
Fudbalere često zna da bije glas da nisu odlični đaci, međutim, kod Mituljikića nije bilo tako.
- Kroz celu osnovnu školu imali smo sve petice u dnevniku. Vukovci! Nikad nam u đačkim knjižicama nije pisala ni četvorka. Pohađali smo OŠ „Branko Radničević” – rado se seća Nikola Mituljikić.
Zanimljivo je kako su se blizanci snalazili...
- Pola gradiva, recimo, nauči Jovan, a drugu polovinu ja i tako je uvek bilo. Nikad nismo znali sve od „A” do „Š” – uz osmehivanje je priznao Nikola.
Učitelj i kasniji profesori mučili su se da bi ih razlikovali...
- Imam mladež na levom obrazu i u tome leži osnovna razlika između nas dvojice. Zajedno smo sedeli u školskoj klupi, možda, svega na jednom ili dva časa. Sećamo se, naravno, svih drugova i drugarica – Milana Dašića, Nikole Kukića, Lazara Perovića… – nabrajao je Nikola Mituljikić.
I omiljeni školski predmet bio im je isti, kao vrapci su uglas ponovili:
- Fizičko vaspitanje i srpski jezik! Išli smo i na takmičenja iz maternjeg, ne mogu sad da se setim dokle smo stigli. Učili smo engleski i nemački, a ljudi kažu da čovek vredi onoliko koliko jezika zna. Dakle, vredimo za četvoricu. Osnovna škola sjajno nam je išla, ali nismo voleli da učimo. I, sad će svi da se začude otkud to da onda imamo sve petice u dnevniku. Lepo smo prolazili, možda na lepotu – smeškao se Jovan Mituljikić.
Nikola je, ne časeći časa, imao šta da doda.
- Bili smo simpatična deca, učiteljima i profesorima!
Dolaskom u Beograd upisali su se u Sportsku gimnaziju i sa Senjaka prešli na Dorćol.
- Završavamo gimnaziju, uveliko razmišljamo o menadžmentu u sportu – napomenuo je Jovan Mituljikić.
Od juna 2017. godine su članovi naše najtrofejnije fudbalske porodice.
- Nikola Popović nas je doveo u Crvenu zvezdu, za pola godine biće šest otkako smo na Marakani. Stigli smo u pionire i osvojili sa Zvezdom četiri prva mesta, sve trofeje koji su stajali pred nama naša generacija je zgrabila, bili smo ispred drugoplasiranog Partizana i Kikera iz Kraljeva. U Grafičaru smo od juna 2021, u mlađim kategorijama predvodio nas je Marko Neđić, sadašnji trener u Grafičaru, sarađivali smo u kratkom periodu sa Boškom Đurovskim u prvom timu „ljubičastih”. Kad drekne Neđić, pomene moje ime, čuje se toliko glasno, čak do Autokomande. Voli on sve nas, to je višegodišnje druženje, svakodnevna, a i zajednička ljubav. Za protekciju nikad nismo znali. Ne znamo šta je to gledanje kroz prste, jednostavno, ko je najbolji na treningu, za njega ima mesta na terenu – pričao je Nikola.
Mituljikićima, kao i većini dece širom Srbije i van naših granica, dečački snovi svodili su se na dres sa grbom Crvene zvezde na grudima.
- Sanjali smo i dosanjali naš najveći i najpopularniji klub. Prvi san nam je ostvaren, sledeći je gol Partizanu u večitom derbiju pred 54.000 gledalaca, a zatim i „A” reprezentacija Srbije. To su naši snovi. Znamo gde smo i to je najvažnije. Mnogi su prolazili kroz Crvenu zvezdu, a nama je najpreče da ovde ostavimo dubok trag. Nedavno smo počeli druge pripreme sa crveno-belima, idemo korak po korak, ne žureći nigde. Marko Neđić nas najbolje poznaje i prepoznaje, verujemo da ćemo uskoro da zakoračimo na glavni teren Marakane, u najdražem dresu – optimista je Jovan Mituljikić.
Treneri Marko Neđić, u međuvremenu i legendarni Zvezdin kapiten Boško Đurovski uglavnom su braći dodeljivali uloge u veznom redu i što bliže protivničkom golu.
- Sve možemo da igramo, od centra na gore. Cilj nam je da budemo u isto vreme na terenu, voleo bih da se zajedno svuda nalazimo, a posle Crvene zvezde razmišljaćemo o razdvajanju. Vidim sebe u dresu slavnog Ajaksa – govorio je Jovan Mituljikić.
Nikola je razmišljao nekoliko sekundi i onda misli usmerio ka Španiji:
- Valensija bi mi prijala za nekoliko godina, more, tamo je uvek lepo, čak i zimi.
Kad je reč o najdražim golovima u dosadašnjim karijerama, Jovan je izdvojio jesenji pogodak na glavnom terenu stadiona „Rajko Mitić”:
- Pogodio sam mrežu Vojvodine u šesnaestini finala Kupa Srbije, bilo za 1:0.
Nikola je izdvojio trenutak kad je ekipa OFK Vršca morala da krene sa centra:
- Bio sam strelac u Vršcu i taj gol mi mnogo znači, jer je stigao posle povrede i petomesečne pauze.
Još unazad, pamte se dečački dani. Jovan Mituljikić je sa zadovoljstvom vratio film na period pri početku prvog razreda osnovne škole:
- Voleli smo jedan drugog da tabamo, na kraju te naše „tuče” jedan je plakao, a drugom je bilo žao suza rođenog brata. Eto, i to smo prošli u životu. Volimo da slušamo narodnu, zabavnu i stranu muziku, sve prija ušima i zavisi samo od dana i raspoloženja. Što se narodnjaka tiče nenadmašni su Toma Zdravković, Šaban Šaulić i Džej Ramadanovski. Doručak znamo da spremimo, omlet nam najbolje ide, još nismo naučili da kuvamo. I to ćemo, polako.
Interesantno je da su blizanci čak i garderobu kupovali u istim prodavnicama.
- Odeća i obuća nam je zajednička, kao što su nož i viljuška, pa i krevet i tako će biti sve dok se ne oženimo – rekao je Jovan Mituljikić.
Ima tu i još po koja razlika, kao što je – ruka kojom pišu.
- Sve radim levom nogom, a i rukom, dok Jovanu leva noga služi za fudbal, a desna ruka za pisanje. Levica je u fudbalu na ceni, ali je sve manje fudbalera sa jakom levom nogom – kaže Nikola Mituljikić.
Ispred porodičnog doma nedaleko od Marakane uskoro stiže – iznenađenje. Mituljikići se raduju trenutku kad će da sednu za volan.
- Auto je stigao, jedan ćemo da delimo. Dozvola nam je u džepu, odlučili smo da nećemo voziti dva vozila, za sada, a za kasnije videćemo. Do tada ćemo u slobodno vreme da nastavimo da igramo igrice – FIFA, NBA i LOL. Nastavićemo rekreativno da igramo tenis, stoni tenis, bilijar, naravno uz gledanje skijanja, sa ocem – završio je Jovan Mituljikić.
Jednog dana, možda se Jovan i Nikola Mituljikić nađu zajedno i na Mondijalu, u kopačkama. Nikad se ne zna.
- Biće i toga, sasvim sigurno! Mituljikići za fudbal žive, da se zna – dodao je Nikola.
Biseri iz Negotina blistaju na srpskim terenima, uskoro bi mogli da privuku pažnju i u dresu prvaka Evrope i sveta iz 1991. godine.
MAJKA NIKOLU POMEŠALA SA BRATOM
Na kratko su se osvrnuli i na dane pre polaska u osnovnu školu, Nikola se setio detalja kad su imali četiri godine:
- Mama je dreknula na mene, sve vreme pričala mi je „Jovane, ne to, ne to...” Na kraju vike rekao sam joj „Nikola, Nikola” i prstom pokazivao ka sebi. Posle pola sata priznala mi je da je od besa pogrešila ime.
JOVAN ZBOG JOVANjDANA NOSI DRES SA BROJEM 20
Jovan ne krije da mu se sviđa dres sa brojem 20 u Grafičaru:
- Voleo bih „desetku” da nosim uskoro u Crvenoj zvezdi. Zbog imena, a i velike slave uzeo sam broj 20, ipak sam dete rođeno na Jovanjdan, 20. januara. Porodična slava nam je Sveti Nikola, pa je zato bratu pripao dres sa brojem 19, a i Maunt u Čelziju nosi „devetnaesticu”.
SA MAJKOM PRAVAC – POZORIŠTE
Za razliku od mnogih vršnjaka, Mituljikići često posećuju bioskope i pozorišta.
- Sa mamom odemo često u pozorište, a ni bioskop ne preskačemo, tata je zadužen za gledanje utakmica. Volimo da gledamo serije, omiljena nam je „Igra prestola”, a što se filmova tiče na prvom mestu je „Gospodar prstenova”. Jedva čekamo da gledamo predstavu u kojoj glumi Andrija Milošević. Kad je reč o fudbalu, najdraži su mi Mančester junajted i PSŽ - kazao je Nikola.
Jovan deli mišljenje brata, a Svece iz Pariza obožava zbog Nejmara:
- Nismo mogli da verujemo da su Brazilci u četvrtfinalu eliminisani sa Mondijala u Kataru...
JOVAN VIŠI POLA CENTIMETRA
Igrali su zajedno za kadetsku, zatim i omladinsku, a sad dele svlačionicu i u mladoj reprezentaciji Srbije.
- Pola centimetra sam viši od Nikole, a patike nosimo isti broj – 43. Imali smo iste ocene kao osnovci, dobijali iste poklone kao deca, isto se i oblačili. Ugovor sa legendarnim proizvođačem sportske opreme najdraži nam je poklon za 18. rođendan, a dok nismo postali punoletni najčešće smo dobijali lopte na Jovanjdan, imamo ih za dva kluba – osmehnuo se Jovan Mituljikić.
OTAC, STRIC I BRAT FUDBALERI
Mituljikići su od rođenja zvezdaši, otac i stric bivši su fudbaleri.
- Tata Đulijano igrao je u „Hajduk Veljku” na mestu veziste, bio je jak na lopti. Stric Oliver bio je brz krilni napadač. Naši Đuli i Oli igrali su u isto vreme za negotinski klub. Kad smo bili klinci puštao nam je otac kasetu da gledamo „Petsto golova”, svaki dan smo je gledali, a dolazili u Beograd na Zvezdine utakmice. Majka Nena trenirala je odbojku, naš brat Viktor, stariji tri godine, igrao je takođe u „Hajduk Veljku”, beka i zadnjeg veznog. Deda Dragoljub, poznatiji kao Gune, tatin otac, bavio se rukometom. Mi smo jedna velika sportska familija, od glave do pete, tata je najviše bio uz nas, govorio je i gde smo grešili, po pola sata je pričao kako da se ponašamo i van terena. Svi su nas podržavali, kažu da smo vaspitana deca, tako su nas naučili naši najbliži i prija nam kad čujemo lepe reči, jer dolazimo iz dobre familije – ushićeno je govorio Nikola Mituljikić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
