За све фудбалске гурмане – исти. Као длака длаци, јаје јајету. Ретко ко на први поглед може да разликује рођену браћу, Јована и Николу Митуљикића. Талентовани близанци, међутим, једино за родитеље нису идентични.
Неготинци, рођени на Јовањдан, 20. јануара 2003. године, пошли су у фудбалски свет из родног тимочког града. Јован је старији 60 секунди, рођен је свега 35 минута после поноћи. Од како су угледали светлост дана, заједно су, буквално, сваке секунде у животу.
- Спавамо, чак, у истом кревету, велики је лежај, за више људи, нешто слично брачном кревету – уз осмех је почео Јован Митуљикић.
Поникли су у неготинској школи фудбала ОФК Бобан, код тренера Бобана Манковљановића, са четири и по године и остали до 2011.
- На терену нас једино по броју препознају, носим дрес са бројем 19, а брат „двадесетицу” – додао је Никола Митуљикић.
На турнирима широм Србије и ван граница наше државе играли су, такође, у истом дресу – две године за Рад, па и ОФК Београд.
- Били смо специјални гости Грађевинара и Романтичара. Од јуна 2017. смо у Црвеној звезди, а сутра, односно за годину, две или три, кад одемо у иностранство, обештећење ће добијати и ОФК Бобан, а и црвено-бели. Због школе смо остали у клубу из Неготина – каже Јован Митуљикић.
Фудбалере често зна да бије глас да нису одлични ђаци, међутим, код Митуљикића није било тако.
- Кроз целу основну школу имали смо све петице у дневнику. Вуковци! Никад нам у ђачким књижицама није писала ни четворка. Похађали смо ОШ „Бранко Радничевић” – радо се сећа Никола Митуљикић.
Занимљиво је како су се близанци сналазили...
- Пола градива, рецимо, научи Јован, а другу половину ја и тако је увек било. Никад нисмо знали све од „А” до „Ш” – уз осмехивање је признао Никола.
Учитељ и каснији професори мучили су се да би их разликовали...
- Имам младеж на левом образу и у томе лежи основна разлика између нас двојице. Заједно смо седели у школској клупи, можда, свега на једном или два часа. Сећамо се, наравно, свих другова и другарица – Милана Дашића, Николе Кукића, Лазара Перовића… – набрајао је Никола Митуљикић.
И омиљени школски предмет био им је исти, као врапци су углас поновили:
- Физичко васпитање и српски језик! Ишли смо и на такмичења из матерњег, не могу сад да се сетим докле смо стигли. Учили смо енглески и немачки, а људи кажу да човек вреди онолико колико језика зна. Дакле, вредимо за четворицу. Основна школа сјајно нам је ишла, али нисмо волели да учимо. И, сад ће сви да се зачуде откуд то да онда имамо све петице у дневнику. Лепо смо пролазили, можда на лепоту – смешкао се Јован Митуљикић.
Никола је, не часећи часа, имао шта да дода.
- Били смо симпатична деца, учитељима и професорима!
Доласком у Београд уписали су се у Спортску гимназију и са Сењака прешли на Дорћол.
- Завршавамо гимназију, увелико размишљамо о менаџменту у спорту – напоменуо је Јован Митуљикић.
Од јуна 2017. године су чланови наше најтрофејније фудбалске породице.
- Никола Поповић нас је довео у Црвену звезду, за пола године биће шест откако смо на Маракани. Стигли смо у пионире и освојили са Звездом четири прва места, све трофеје који су стајали пред нама наша генерација је зграбила, били смо испред другопласираног Партизана и Кикера из Краљева. У Графичару смо од јуна 2021, у млађим категоријама предводио нас је Марко Неђић, садашњи тренер у Графичару, сарађивали смо у кратком периоду са Бошком Ђуровским у првом тиму „љубичастих”. Кад дрекне Неђић, помене моје име, чује се толико гласно, чак до Аутокоманде. Воли он све нас, то је вишегодишње дружење, свакодневна, а и заједничка љубав. За протекцију никад нисмо знали. Не знамо шта је то гледање кроз прсте, једноставно, ко је најбољи на тренингу, за њега има места на терену – причао је Никола.
Митуљикићима, као и већини деце широм Србије и ван наших граница, дечачки снови сводили су се на дрес са грбом Црвене звезде на грудима.
- Сањали смо и досањали наш највећи и најпопуларнији клуб. Први сан нам је остварен, следећи је гол Партизану у вечитом дербију пред 54.000 гледалаца, а затим и „А” репрезентација Србије. То су наши снови. Знамо где смо и то је најважније. Многи су пролазили кроз Црвену звезду, а нама је најпрече да овде оставимо дубок траг. Недавно смо почели друге припреме са црвено-белима, идемо корак по корак, не журећи нигде. Марко Неђић нас најбоље познаје и препознаје, верујемо да ћемо ускоро да закорачимо на главни терен Маракане, у најдражем дресу – оптимиста је Јован Митуљикић.
Тренери Марко Неђић, у међувремену и легендарни Звездин капитен Бошко Ђуровски углавном су браћи додељивали улоге у везном реду и што ближе противничком голу.
- Све можемо да играмо, од центра на горе. Циљ нам је да будемо у исто време на терену, волео бих да се заједно свуда налазимо, а после Црвене звезде размишљаћемо о раздвајању. Видим себе у дресу славног Ајакса – говорио је Јован Митуљикић.
Никола је размишљао неколико секунди и онда мисли усмерио ка Шпанији:
- Валенсија би ми пријала за неколико година, море, тамо је увек лепо, чак и зими.
Кад је реч о најдражим головима у досадашњим каријерама, Јован је издвојио јесењи погодак на главном терену стадиона „Рајко Митић”:
- Погодио сам мрежу Војводине у шеснаестини финала Купа Србије, било за 1:0.
Никола је издвојио тренутак кад је екипа ОФК Вршца морала да крене са центра:
- Био сам стрелац у Вршцу и тај гол ми много значи, јер је стигао после повреде и петомесечне паузе.
Још уназад, памте се дечачки дани. Јован Митуљикић је са задовољством вратио филм на период при почетку првог разреда основне школе:
- Волели смо један другог да табамо, на крају те наше „туче” један је плакао, а другом је било жао суза рођеног брата. Ето, и то смо прошли у животу. Волимо да слушамо народну, забавну и страну музику, све прија ушима и зависи само од дана и расположења. Што се народњака тиче ненадмашни су Тома Здравковић, Шабан Шаулић и Џеј Рамадановски. Доручак знамо да спремимо, омлет нам најбоље иде, још нисмо научили да кувамо. И то ћемо, полако.
Интересантно је да су близанци чак и гардеробу куповали у истим продавницама.
- Одећа и обућа нам је заједничка, као што су нож и виљушка, па и кревет и тако ће бити све док се не оженимо – рекао је Јован Митуљикић.
Има ту и још по која разлика, као што је – рука којом пишу.
- Све радим левом ногом, а и руком, док Јовану лева нога служи за фудбал, а десна рука за писање. Левица је у фудбалу на цени, али је све мање фудбалера са јаком левом ногом – каже Никола Митуљикић.
Испред породичног дома недалеко од Маракане ускоро стиже – изненађење. Митуљикићи се радују тренутку кад ће да седну за волан.
- Ауто је стигао, један ћемо да делимо. Дозвола нам је у џепу, одлучили смо да нећемо возити два возила, за сада, а за касније видећемо. До тада ћемо у слободно време да наставимо да играмо игрице – ФИФА, НБА и ЛОЛ. Наставићемо рекреативно да играмо тенис, стони тенис, билијар, наравно уз гледање скијања, са оцем – завршио је Јован Митуљикић.
Једног дана, можда се Јован и Никола Митуљикић нађу заједно и на Мондијалу, у копачкама. Никад се не зна.
- Биће и тога, сасвим сигурно! Митуљикићи за фудбал живе, да се зна – додао је Никола.
Бисери из Неготина блистају на српским теренима, ускоро би могли да привуку пажњу и у дресу првака Европе и света из 1991. године.
МАЈКА НИКОЛУ ПОМЕШАЛА СА БРАТОМ
На кратко су се осврнули и на дане пре поласка у основну школу, Никола се сетио детаља кад су имали четири године:
- Мама је дрекнула на мене, све време причала ми је „Јоване, не то, не то...” На крају вике рекао сам јој „Никола, Никола” и прстом показивао ка себи. После пола сата признала ми је да је од беса погрешила име.
ЈОВАН ЗБОГ ЈОВАЊДАНА НОСИ ДРЕС СА БРОЈЕМ 20
Јован не крије да му се свиђа дрес са бројем 20 у Графичару:
- Волео бих „десетку” да носим ускоро у Црвеној звезди. Због имена, а и велике славе узео сам број 20, ипак сам дете рођено на Јовањдан, 20. јануара. Породична слава нам је Свети Никола, па је зато брату припао дрес са бројем 19, а и Маунт у Челзију носи „деветнаестицу”.
СА МАЈКОМ ПРАВАЦ – ПОЗОРИШТЕ
За разлику од многих вршњака, Митуљикићи често посећују биоскопе и позоришта.
- Са мамом одемо често у позориште, а ни биоскоп не прескачемо, тата је задужен за гледање утакмица. Волимо да гледамо серије, омиљена нам је „Игра престола”, а што се филмова тиче на првом месту је „Господар прстенова”. Једва чекамо да гледамо представу у којој глуми Андрија Милошевић. Кад је реч о фудбалу, најдражи су ми Манчестер јунајтед и ПСЖ - казао је Никола.
Јован дели мишљење брата, а Свеце из Париза обожава због Нејмара:
- Нисмо могли да верујемо да су Бразилци у четвртфиналу елиминисани са Мондијала у Катару...
ЈОВАН ВИШИ ПОЛА ЦЕНТИМЕТРА
Играли су заједно за кадетску, затим и омладинску, а сад деле свлачионицу и у младој репрезентацији Србије.
- Пола центиметра сам виши од Николе, а патике носимо исти број – 43. Имали смо исте оцене као основци, добијали исте поклоне као деца, исто се и облачили. Уговор са легендарним произвођачем спортске опреме најдражи нам је поклон за 18. рођендан, а док нисмо постали пунолетни најчешће смо добијали лопте на Јовањдан, имамо их за два клуба – осмехнуо се Јован Митуљикић.
ОТАЦ, СТРИЦ И БРАТ ФУДБАЛЕРИ
Митуљикићи су од рођења звездаши, отац и стриц бивши су фудбалери.
- Тата Ђулијано играо је у „Хајдук Вељку” на месту везисте, био је јак на лопти. Стриц Оливер био је брз крилни нападач. Наши Ђули и Оли играли су у исто време за неготински клуб. Кад смо били клинци пуштао нам је отац касету да гледамо „Петсто голова”, сваки дан смо је гледали, а долазили у Београд на Звездине утакмице. Мајка Нена тренирала је одбојку, наш брат Виктор, старији три године, играо је такође у „Хајдук Вељку”, бека и задњег везног. Деда Драгољуб, познатији као Гуне, татин отац, бавио се рукометом. Ми смо једна велика спортска фамилија, од главе до пете, тата је највише био уз нас, говорио је и где смо грешили, по пола сата је причао како да се понашамо и ван терена. Сви су нас подржавали, кажу да смо васпитана деца, тако су нас научили наши најближи и прија нам кад чујемо лепе речи, јер долазимо из добре фамилије – усхићено је говорио Никола Митуљикић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
