Zbog Zvezde im oduzeta titula - Grci mu nudili kule i gradove, a on bez Mostara kao tranzistor bez baterija

Nekadašnji Mostar i Velež u njemu bili su kao magnet za sportiste. Fudbaleri bi iz njih odlazili teška srca. Tako je bilo i sa Vladimirom Skočajićem. U Grčkoj su mu nudili kule i gradove, ali njegove dragocenosti bile su u „gradu na Neretvi”. Jedini je živi fudbaler Veleža koji je u dva finala Kupa Jugoslavije dokučio uspeh.

Mostarci bi rekli da je grad na Neretvi najlepši, a svako proleće mu tu lepotu ukrašava. Grad pun nasmejanih ljudi, šetališta krcata, a fudbalofili vikend svojataju. Jer, igra Velež i pobeđuje koga pre stigne: Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo, Olimpiju, Osijek, Sutjesku, Sarajevo, ama sve redom.

Ličilo je na san, doduše lep i jeftin, ali buđenje je bilo preskupo. Pa, ipak, vredi se sećati nekadašnjeg Mostara, ondašnjeg Veleža i Vladimira Skočajića u njemu.

Rođen je u Mostaru 14. novembra 1954. godine. Mostaru je ostao veran za sva vremena. Ne skriva da mu je taj grad ščepao srce.

– Mostarcu su voleli onaj Mostar, koji je tada bio. Kada odete u neko drugo mesto svi vam kažu: Blago vama, vi živite u Mostaru. Tamo ima sunca i dosta nasmejanih ljudi. Baš je bio lep grad. Bili smo vezani za njega i nostalgični smo za Mostarom – započeo je priču Skočajić.

Igrao je za Velež kada je fudbalski biser Hercegovine osvajao kupove Jugoslavije 1981. i 1986. godine. Valjda su samo on i Vladimir Matijević uspeli dva puta da se raduju, kada su u finalima pobedili Želju i zagrebački Dinamo.

– Da, jedini sam živući fudbaler Veleža koji je oba kupa osvojio. Nažalost, moj prijatelj Vladimir Matijević preminuo je pre par godina. Bila su to lepa vremena, sve se u Beogradu u crveno obojilo, sve je bilo u znaku Veleža. Bilo je prelepo i nezaboravno – priseća se on.

Malo je nedostajalo, pa da tim njegove generacije postane šampion Jugoslavije. Poraženi su u Tuzli sa 2:1, dosuđena su dva kaznena udarca i Sloboda je izbegla ispadanje, a Mostarcima je tako oduzeta zaslužena titula i ona je, valjda, pripala Crvenoj zvezdi.

– Sećam se svega toga, ali nisam igrao. Tada sam bio u Igalu na oporavku. Naime, posle pobede nad Osijekom slavili smo, pa sam ja i još pet nas zabili se u metalni stub. Jedva sam ostao živ. Avionom Joleta Muse prebačen sam na VMA. Preživeo sam i svega se sećam. Ni Matijević ni ja nismo igrali tu utakmicu, on je operisao meniskus. Stipe Glavina dosudio je dva penala za Slobodu. Nije mi jasna ta utakmica, gledao sam je na televiziji – govori Skočajić.

Prešao je u Grčku i u Apolonu proveo nepune dve godine. Tamo su ga držali kao kap vode na dlanu, ali Vladimir Skočajić bez Mostara nije mogao.

– Imponuje koliko poznajete detalje iz moje karijere. Kada sam bio u Grčkoj nisam oka sklopio, a da nisam mislio na svoj Mostar. Nudili su mi produženje ugovora, imao ponude još jednog broja inostranih klubova, ali… Na poziv Duška Bajovića i predsednika Veleža Jole Muse gledao sam da se što pre vratim u voljeni grad – ističe popularni Taramba kako su ga zvali Mostarci. 

Semir Tuce  otkrio je da je zbog ljubavi ka Mostaru i Neretvi odbio ponude i Zvezde i Hajduka. I Vladimir Skočajić je mogao u neke od klubova Jugoslavije.

– Ne volim se hvaliti, ali pokojni Moca Vukotić me zvao u Partizan. I Blaž Slišković uradio je veliki pregovarački posao da dođem u Hajduk, ali nisam prihvatio. Imao sam poziv direktora Rijeke, nudio da mi kupe stan u Rijeci, ali ja sam bez Mostara kao tranzistor bez baterije – ponavlja Skočajić.

Teško se pomiriti s činjenicom da za njega nije bilo mesta u reprezentaciji Jugoslavije.

– Zvali su me, pa smo Predrag Pašić i ja otišli na okupljanje reprezentacije. On je tada proglašen najboljim fudbalerom Jugoslavije. Međutim, mene stavili na klupu. Ja se pokupim i u svoj Mostar. Nije korektno da me zovu u 31. godini da bih na klupi sedeo. Nisam mogao da trpim nepravdu – nastavlja Skočajić.

Posvetio se trenerskom pozivu, ali…

– Postao sam svestan da to nije za mene. Danas neki treneri ponašaju se hladnokrvno i kada izgube, a ja sam primao k srcu sve to. Sada sam u Zrinjskom koordinator za mlađe selekcije i mnogo bolje se osećam – dodao je.

Dok je fudbal igrao, od Ljubljane , pa do Skoplja upoznao je mnogo sportista, s njima drugovao. I danas ga raduju susreti s nekim od njih.

– Svaki dan družim se sa Enverom Marićem, pa se često vidim sa Sejom Kajtazom, sa Goranom i Predragom Jurićem, Anelom Karabegom, Veselinom Đurasovićem, Avdom Kalajdžićem, sa Bajrom Župićem iz Srbije, sa Draganom Vujovićem iz Crne Gore. Nažalost, Franjo Vladić je teško oboleo. Čujemo se, lepo se podsetiti na bivše dane – ističe Skočajić.

Kopkalo nas je zašto ga zovu „Taramba”.

– Svaki novinar me to pitao. U Mostaru je bilo u modi prvo da vam daju nadimak. Jedan moj komšija je meni, bio sam dete, rekao da ću ja biti Taramba. Samo me moja pokojna majka zvala Vlado, svi ostali – Taramba – zaključio je svoje kazivanje za Sportski žurnal Vladimir Skočajić.

Niti je Mostar nešto bez Neretve, niti je fudbal Hercegovine bez Vladimira Skočajića isto što i s njim. „Pod Bijelim brijegom” oduvek se demonstrirao kvalitetan fudbal.

Vladimir Skočajić je uživao u pesništvu te igre…