Некадашњи Мостар и Вележ у њему били су као магнет за спортисте. Фудбалери би из њих одлазили тешка срца. Тако је било и са Владимиром Скочајићем. У Грчкој су му нудили куле и градове, али његове драгоцености биле су у „граду на Неретви”. Једини је живи фудбалер Вележа који је у два финала Купа Југославије докучио успех.
Мостарци би рекли да је град на Неретви најлепши, а свако пролеће му ту лепоту украшава. Град пун насмејаних људи, шеталишта крцата, а фудбалофили викенд својатају. Јер, игра Вележ и побеђује кога пре стигне: Црвену звезду, Партизан, Хајдук, Динамо, Олимпију, Осијек, Сутјеску, Сарајево, ама све редом.
Личило је на сан, додуше леп и јефтин, али буђење је било прескупо. Па, ипак, вреди се сећати некадашњег Мостара, ондашњег Вележа и Владимира Скочајића у њему.
Рођен је у Мостару 14. новембра 1954. године. Мостару је остао веран за сва времена. Не скрива да му је тај град шчепао срце.
– Мостарцу су волели онај Мостар, који је тада био. Када одете у неко друго место сви вам кажу: Благо вама, ви живите у Мостару. Тамо има сунца и доста насмејаних људи. Баш је био леп град. Били смо везани за њега и носталгични смо за Мостаром – започео је причу Скочајић.
Играо је за Вележ када је фудбалски бисер Херцеговине освајао купове Југославије 1981. и 1986. године. Ваљда су само он и Владимир Матијевић успели два пута да се радују, када су у финалима победили Жељу и загребачки Динамо.
– Да, једини сам живући фудбалер Вележа који је оба купа освојио. Нажалост, мој пријатељ Владимир Матијевић преминуо је пре пар година. Била су то лепа времена, све се у Београду у црвено обојило, све је било у знаку Вележа. Било је прелепо и незаборавно – присећа се он.
Мало је недостајало, па да тим његове генерације постане шампион Југославије. Поражени су у Тузли са 2:1, досуђена су два казнена ударца и Слобода је избегла испадање, а Мостарцима је тако одузета заслужена титула и она је, ваљда, припала Црвеној звезди.
– Сећам се свега тога, али нисам играо. Тада сам био у Игалу на опоравку. Наиме, после победе над Осијеком славили смо, па сам ја и још пет нас забили се у метални стуб. Једва сам остао жив. Авионом Јолета Мусе пребачен сам на ВМА. Преживео сам и свега се сећам. Ни Матијевић ни ја нисмо играли ту утакмицу, он је оперисао менискус. Стипе Главина досудио је два пенала за Слободу. Није ми јасна та утакмица, гледао сам је на телевизији – говори Скочајић.
НЕЗАБОРАВНИ ТРИЈУМФ НАД ДИНАМОМ
Један од најтежих пораза загребачког Динама је вероватно онај на мостарском турниру. Вележ – Динамо 9:2. Мостарска раја говорила је 9.2, - 9:2. Скочајић је постигао 4 поготка, Блаж Слишковић, такође и један је дело Драгана Окуке. Победили су и Црвену звезду, Партизан, кога више не.
– То је било нестварно. Девети другог, а на семафору није било деветке, па је човек окренуо шестицу наглавачке. Уђе у игру, на гол Динама Томислав Ивковић, а публика скандира нека вас обојица, мало је један. То се не може заборавити – смеје се Владимир Скочајић.
Прешао је у Грчку и у Аполону провео непуне две године. Тамо су га држали као кап воде на длану, али Владимир Скочајић без Мостара није могао.
– Импонује колико познајете детаље из моје каријере. Када сам био у Грчкој нисам ока склопио, а да нисам мислио на свој Мостар. Нудили су ми продужење уговора, имао понуде још једног броја иностраних клубова, али… На позив Душка Бајовића и председника Вележа Јоле Мусе гледао сам да се што пре вратим у вољени град – истиче популарни Тарамба како су га звали Мостарци.
Семир Туце открио је да је због љубави ка Мостару и Неретви одбио понуде и Звезде и Хајдука. И Владимир Скочајић је могао у неке од клубова Југославије.
– Не волим се хвалити, али покојни Моца Вукотић ме звао у Партизан. И Блаж Слишковић урадио је велики преговарачки посао да дођем у Хајдук, али нисам прихватио. Имао сам позив директора Ријеке, нудио да ми купе стан у Ријеци, али ја сам без Мостара као транзистор без батерије – понавља Скочајић.
Тешко се помирити с чињеницом да за њега није било места у репрезентацији Југославије.
– Звали су ме, па смо Предраг Пашић и ја отишли на окупљање репрезентације. Он је тада проглашен најбољим фудбалером Југославије. Међутим, мене ставили на клупу. Ја се покупим и у свој Мостар. Није коректно да ме зову у 31. години да бих на клупи седео. Нисам могао да трпим неправду – наставља Скочајић.
Посветио се тренерском позиву, али…
– Постао сам свестан да то није за мене. Данас неки тренери понашају се хладнокрвно и када изгубе, а ја сам примао к срцу све то. Сада сам у Зрињском координатор за млађе селекције и много боље се осећам – додао је.
СРБИЈА ИМА ОДЛИЧНЕ ИГРАЧЕ
Хоћемо ли БиХ, Србију, Хрватску, Словенију, Црну Гору видети у Немачкој наредне године?
– Волео бих да све те репрезентације успеју. Србија има одличне играче, али нешто недостаје. Можда национални набој, не знам. Хрватска гази све. БиХ и Црна Гора имају све мање одличних играча. Тренинзи све исти, све мање је деце и младих играча да су на теренима и да се с њима ваљано ради – примећује Владимир Скочајић.
Док је фудбал играо, од Љубљане , па до Скопља упознао је много спортиста, с њима друговао. И данас га радују сусрети с неким од њих.
– Сваки дан дружим се са Енвером Марићем, па се често видим са Сејом Кајтазом, са Гораном и Предрагом Јурићем, Анелом Карабегом, Веселином Ђурасовићем, Авдом Калајџићем, са Бајром Жупићем из Србије, са Драганом Вујовићем из Црне Горе. Нажалост, Фрањо Владић је тешко оболео. Чујемо се, лепо се подсетити на бивше дане – истиче Скочајић.
Копкало нас је зашто га зову „Тарамба”.
– Сваки новинар ме то питао. У Мостару је било у моди прво да вам дају надимак. Један мој комшија је мени, био сам дете, рекао да ћу ја бити Тарамба. Само ме моја покојна мајка звала Владо, сви остали – Тарамба – закључио је своје казивање за Спортски журнал Владимир Скочајић.
Нити је Мостар нешто без Неретве, нити је фудбал Херцеговине без Владимира Скочајића исто што и с њим. „Под Бијелим бријегом” одувек се демонстрирао квалитетан фудбал.
Владимир Скочајић је уживао у песништву те игре…
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
