Dok su ga neki smatrali za grubijana, Zoran Banković je noseći dres Dubočice, Vardara, Crvene zvezde, niškog Radničkog i OFK Beograda zaradio više povreda. Zbog jedne od njih, vernost Crvenoj zvezdi nije potrajala duže. Jedan je od najboljih fudbalera koji nije igrao u inostranstvu.
- Moj prvi trener u Dubočici bio je Ljubiša Stefanović. Bio mi je neizmerno drag čovek. On me fudbalski proizveo. Pošto sam u duši bio pobednik, uspeo sam od karijere da napravim dobru i uspešnu priču - započeo je kazivanje Banković.
Iz Leskovca je prešao u Skoplje i tamo proveo četiri godine, odigrao više od 100 zvaničnih utakmica, upisivao se u strelce i svima dao do znanja – čast Vardaru, ali vreme je za veće izazove.
- U Vardar me je odveo Stjepan Bobek. On je posle Dragana Džajića najveća legenda u istoriji jugoslovenskog fudbala. U Vardaru sam proveo četiri nezaboravne godine. Nakon toga, Džajić me pozvao u Crvenu zvezdu i tako je moja karijera išla svojim putem.
Crno–crveni zamenio je dresom crveno–bele boje. Jednu sezonu proveo je u Crvenoj zvezdi, odigrao 29 utakmica i postigao tri gola. Čudi da ta saradnja nije potrajala duže.
- Nažalost, moja karijera bila bi još impresivnija da sam duže ostao u Zvezdi. U taj klub došao sam kada su stigli još Marko Elzner, Tomislav Ivković i Mitar Mrkela. Bio sam tada klupski igrač, a oni su imali status reprezentativca. Bilo je prelepo, a mnogi su govorili u prvih šest meseci da sam najbolji igrač Crvene zvezde. Svi su me voleli i svojatali. Međutim, nekih sedam kola pre kraja šampionata zadobio sam težak prelom vilice protiv mog budućeg kluba, Radničkog. Uspeo sam da postignem pogodak. Sve je bilo u vreme kada sam stigao do reprezentacije. Pošto sam se teško povredio u ranoj fazi utakmice, traženo je da idem u bolnicu. Međutim, odlučio sam da na terenu ostanem do kraja meča. Operacija je trajala skoro pet časova. Smršao sam 17 kilograma. Onda sam se oporavio i počeo ponovo da igram za Zvezdu, ali nije više bilo isto. To je razlog zašto nisam ostao u voljenom klubu duže i zašto nisam ostavio traga u dresu reprezentacije Jugoslavije.
RADNIČKI BI SE UGASIO BEZ MENE
Zoran Banković nije otišao u trenerske vode, ali bio je predsednik Radničkog.
- Nikada nisam voleo da budem trener, nije me to privlačilo. Bio sam kapiten Radničkog, zatim i direktor. Kada se klub sa Čaira našao u Srpskoj ligi, skoro da je dotakao dno dna, pa niko nije hteo da bude predsednik, uhvatio sam se u koštac sa nevoljama, vratio klub u elitno takmičenje. Nije korektno da sebe veličam, ali da mene nije bilo Radnički bi se ugasio. Niko od gradskih funkcionera ili privrednika koji su bogatiji od mene, nisu hteli da brinu o Radničkom. Moja porodica jeste i nije mi žao, radi se o klubu koji mnogo volim.
Igrao je Banković i večite derbije.
- Bio sam veliki prijatelj sa pokojnim Zoranom Čavom Dimitrijevićem i Draganom Manceom. Međutim, na terenu je sve izgledalo drugačije, tu nema prijateljstva i drugarstva, igraš za pobedu svog kluba. Nekada su smatrali mene za najgrubljeg igrača u Jugoslaviji, ali nema dela tela koji nisam povredio, sedam puta lomili su mi nos, prelom ruke, noge, vilice… Ipak, volim da dam sve od sebe kada nešto radim.
Sudbina je Zorana Bankovića odvela u Niš. Za Radnički je odigrao stotinak utakmica. Šteta što „Real sa Nišave“ nije tada igrao evropske utakmice.
- Generacija koja je osvetlala obraz Radničkom i fudbalu tadašnje zemlje kroz Kup UEFA kao da se zadovoljila velike scene, svako je otišao svojim putem. Nažalost, ispali smo iz Prve lige Jugoslavije, ali sam sa nekim mladim momcima uspeo da Radnički posle godinu dana vratim u prvoligaško društvo.
Karijeru je završio u OFK Beogradu. Romantika je uvek privlačila mnoge.
- Kućni prijatelj, trener i divan čovek Milan Živadinović zamolio me da, kada sam se vratio iz Turske, igram za OFK Beograd. Poslušao sam ga i tu sezonu sam odigrao jako dobro. Bilo mi je odlično na Staroj Karaburmi. Bili su tu još pokojni Uške Vučićević, pa Lončar, Krsmanović, Špoljarić, sadašnji direktor Zvezde Zvezdan Terzić. Oni su bili znatno mlađi od mene, ali smo se jako lepo slagali i odlično igrali - priseća se Banković.
Rado se,ipak, vraća danima u Zvezdi. Slavili su crveno-beli 16. titulu prvaka Jugoslavije, a ta sezona 1983/84. bila je najneizvesnija od formiranja kluba. Ivković, Banković, braća Đurovski, Elsner, Nikolić, Jovin, Milovanović, Jurišić, Đorđić, Janković, Krmpotić, Miletović, Krivokapić, Janjanin, Šestić, Mrkela, Šugar… neka su od imena koja su Zvezdinoj armiji navijača donela veliko slavlje. Neke od saigrača čuje i vidi.
- Čujem se sa većinom nekadašnjih saigrača. Najčešće sam u kontaktu sa Džajićem i Terzićem, ali i Šestićem. Moj najbolji drug u Zvezdi bio je Šele, ali i Milko Đurovski, pa Miletović, Jovin, Elsner. Naravno, bilo je još drugara. Izgubimo utakmicu od Partizana, Džaja dođe u svlačionicu i pita: „Ko vas je doveo u Crvenu zvezdu”? Mi smo to ozbiljno shvatili i osvojili smo titulu. To mi je bila najbolja sezona u životu, pa mi je žao što sam pre kraja sezone zaradio težak prelom vilice – zaključio je Banković.
TRI GODINE U PENZIJI
Kaže da bi ponovo izabrao fudbal, da se sat života može vratiti za koju deceniju.
- Kad se sve sabere i oduzme, presrećan sam da sam bio takav fudbaler. Otišao sam pre tri godine u penziju. Supruga mi je preminula i povukao sam se. Ništa firme, niti brz život. Uživam u životu koliko mogu. Često ne idem na utakmice, nije to više kao što je bilo. Radničkom želim da se izbori za međunarodnu scenu, Niš to zaslužuje – podvukao je Banković.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
