Због повреда остао недоречен на Маракани

Док су га неки сматрали за грубијана, Зоран Банковић је носећи дрес Дубочице, Вардара, Црвене звезде, нишког Радничког и ОФК Београда зарадио више повреда. Због једне од њих, верност Црвеној звезди није потрајала дуже. Један је од најбољих фудбалера који није играо у иностранству.

- Мој први тренер у Дубочици био је Љубиша Стефановић. Био ми је неизмерно драг човек. Он ме фудбалски произвео. Пошто сам у души био победник, успео сам од каријере да направим добру и успешну причу - започео је казивање Банковић.

Из Лесковца је прешао у Скопље и тамо провео четири године, одиграо више од 100 званичних утакмица, уписивао се у стрелце и свима дао до знања – част Вардару, али време је за веће изазове.

- У Вардар ме је одвео Стјепан Бобек. Он је после Драгана Џајића највећа легенда у историји југословенског фудбала. У Вардару сам провео четири незаборавне године. Након тога, Џајић ме позвао у Црвену звезду и тако је моја каријера ишла својим путем.

Црно–црвени заменио је дресом црвено–беле боје. Једну сезону провео је у Црвеној звезди, одиграо 29 утакмица и постигао три гола. Чуди да та сарадња није потрајала дуже.

- Нажалост, моја каријера била би још импресивнија да сам дуже остао у Звезди. У тај клуб дошао сам када су стигли још Марко Елзнер, Томислав Ивковић и Митар Мркела. Био сам тада клупски играч, а они су имали статус репрезентативца. Било је прелепо, а многи су говорили у првих шест месеци да сам најбољи играч Црвене звезде. Сви су ме волели и својатали. Међутим, неких седам кола пре краја шампионата задобио сам тежак прелом вилице против мог будућег клуба, Радничког. Успео сам да постигнем погодак. Све је било у време када сам стигао до репрезентације. Пошто сам се тешко повредио у раној фази утакмице, тражено је да идем у болницу. Међутим, одлучио сам да на терену останем до краја меча. Операција је трајала скоро пет часова. Смршао сам 17 килограма. Онда сам се опоравио и почео поново да играм за Звезду, али није више било исто. То је разлог зашто нисам остао у вољеном клубу дуже и зашто нисам оставио трага у дресу репрезентације Југославије.

Играо је Банковић и вечите дербије.

- Био сам велики пријатељ са покојним Зораном Чавом Димитријевићем и Драганом Манцеом. Међутим, на терену је све изгледало другачије, ту нема пријатељства и другарства, играш за победу свог клуба. Некада су сматрали мене за најгрубљег играча у Југославији, али нема дела тела који нисам повредио, седам пута ломили су ми нос, прелом руке, ноге, вилице… Ипак, волим да дам све од себе када нешто радим.

Судбина је Зорана Банковића одвела у Ниш. За Раднички је одиграо стотинак утакмица. Штета што „Реал са Нишаве“ није тада играо европске утакмице.

- Генерација која је осветлала образ Радничком и фудбалу тадашње земље кроз Куп УЕФА као да се задовољила велике сцене, свако је отишао својим путем. Нажалост, испали смо из Прве лиге Југославије, али сам са неким младим момцима успео да Раднички после годину дана вратим у прволигашко друштво.

Каријеру је завршио у ОФК Београду. Романтика је увек привлачила многе.

- Кућни пријатељ, тренер и диван човек Милан Живадиновић замолио ме да, када сам се вратио из Турске, играм за ОФК Београд. Послушао сам га и ту сезону сам одиграо јако добро. Било ми је одлично на Старој Карабурми. Били су ту још покојни Ушке Вучићевић, па Лончар, Крсмановић, Шпољарић, садашњи директор Звезде Звездан Терзић. Они су били знатно млађи од мене, али смо се јако лепо слагали и одлично играли - присећа се Банковић.

Радо се,ипак, враћа данима у Звезди. Славили су црвено-бели 16. титулу првака Југославије, а та сезона 1983/84. била је најнеизвеснија од формирања клуба. Ивковић, Банковић, браћа Ђуровски, Елснер, Николић, Јовин, Миловановић, Јуришић, Ђорђић, Јанковић, Крмпотић, Милетовић, Кривокапић, Јањанин, Шестић, Мркела, Шугар… нека су од имена која су Звездиној армији навијача донела велико славље. Неке од саиграча чује и види.

- Чујем се са већином некадашњих саиграча. Најчешће сам у контакту са Џајићем и Терзићем, али и Шестићем. Мој најбољи друг у Звезди био је Шеле, али и Милко Ђуровски, па Милетовић, Јовин, Елснер. Наравно, било је још другара. Изгубимо утакмицу од Партизана, Џаја дође у свлачионицу и пита: „Ко вас је довео у Црвену звезду”? Ми смо то озбиљно схватили и освојили смо титулу. То ми је била најбоља сезона у животу, па ми је жао што сам пре краја сезоне зарадио тежак прелом вилице – закључио је Банковић.