Evropa kraj Jošanice još neostvareni san

Ne rimuju se i gotovo da nemaju ništa što bi im bilo zajedničko, a opet između poezije i fudbala kad se zagrebe malo dublje mogu da se pronađu važne indirektne spone. Koliko puta smo za igru ili poteze fudbalskih velemajstora ili igrača koji su nam prirasli srcu upotrebili termin o koga se otima svaki smrtnik ne bi li ga ikako zaslužio – umetnik.

Bilo je i još ima pesnika i prozaista koji su aktivno igrali fudbal, najviše je onih kojima je ova igra zavrtela vijuge toliko da i potragu za rečima i rečenicama potrebnim za izražavanje misli i osećanja ostavljaju za kasnije, ili posle utakmice.

Na tribine „Džaizkoin arene” retko, ali uvek kad mu to obaveze dozvole, iz Zagreba doskoči fudbalofil Sinan Gudžević (pesnik, prevodilac, filolog, novinar...). Trenutno najtiražniji i najpopularniji književnik iz Novog Pazara Enes Halilović je iskreni zaljubljenik u „bubamaru”, doduše, poslednji put na stadionu je viđen pre deset i više godina. Zato njihov naslednik, jer tako mnogi kažu, 21–godišnji Amar Ličina, ne propušta utakmice Novog Pazara.

Prošle godine Amar je za zbirku pesama „Mera stvari” zajedno sa još troje mladih pesnika nagrađen od strane kragujevačkog Kulturnog centra u okviru edicije „Prvenac”. Student treće godine DUNP-a na Departmanu filoloških nauka redovno mnogo pre prvog zvižduka sudije zauzima svoju poziciju na centralnoj tribini, tamo gde poprečna bela linija odvaja dva dela terena.

Sve se to dešava u periodu kad su i najveći fudbalski zaluđenici sami sebi zatvorili kapije stadiona, jedni zbog (ne)kvaliteta igre, drugi iz ličnih razloga, treći zbog kolorita koji prati utakmice Super lige.

- Vreme za fudbal je uvek – reče na početku razgovora nadareni pesnik. Pratim Novi Pazar u svim sportovima, s tim da se desi da neke od utakmica u drugim sportovima ponekad propustim, fudbalsku samo ako sam fizički sprečen. To je pre osam godina bio slučaj sa utakmicom u kojoj smo pobedili Partizan 3:2 golovima dvostrukog strelca Aškovskog i Pavlovića. Propustio sam prvu pobedu nad crno–belima ikada, to ne mogu da prežalim. Mnogo volim fudbal, ali klub Novi Pazar možda i više.

Pod čari fudbala zauvek se pada mahom zbog jedne utakmice, one koja se ne zaboravlja nikad.

- I ranije sam dolazio na stadion, ali posle prve u Pazaru odigrane pod svetlošću reflektora sa Jagodinom 2014. godine (3:0) više niko nije mogao da me odvrati. Tada je Jevtović „makazicama” postigao možda i najlepši gol koji sam video na našem stadionu, pogodili su još Kecap i Radivojević. Bila je to prva utakmica Milorada Kosanovića kao trenera na našem stadionu, ali i fenomenalnog Brazilca Matosa. Napamet znam taj sastav (P.S – bez greške je Amar kao pesmu recitovao jedanaestoricu). To je bio verovatno i najbolji tim Novog Pazara u poslednjih nekoliko godina.

Ljubav prema Novom Pazaru jača i kad se vidi atmosfera na drugim stadionima.

- Zateknem li se u nekom gradu ne propuštam priliku da pogledam utakmicu lokalnog kluba. Nedavno sam u Loznici gledao njihov duel sa Železničarom iz Pančeva, prošle godine meč Tuzle sitija i AZ 67 na Grbavici. Uživam dok pratim navijače svih klubova, a ponosan sam na svoj grad i sve one koji vole klub. Nikad neću zaboraviti prvi dan priprema tima za učešće u trećoj ligi. Bilo je to pre neku godinu, trener Slavko Matić je izveo igrače, a na tribinama navijača koliko ih nema na prvenstvenim mečevima mnogih klubova. Utakmice, a i neke treninge odgledam, uglavnom sa bratom Džemalom koji je trenutno u Nemačkoj, velikim zaljubljenikom u ovu igru, u Partizan i Novi Pazar, i sa navijačima starije i novije generacije koji znaju sve o klubu. Oni i svi ostali su ponos kluba. Nikad Novi Pazar neće biti sam, nikad!

„Džaizkoin arena” je za Amara mesto radosti, tuge i uživanja.

- Mnogo više je bilo radosti. Trenutak najveće tuge desio se pre šest godina kad smo porazom od Čukaričkog (0:5) i teoretski ispali iz Super lige. Sve ostalo je radost i užitak uz virtouze, danas su takvi Gavrić, Nikčević, nekad Pavlović, Kecap ili Matos sa brazilskom magijom u nogama. Volim i igrače koji svojom pojavom ulivaju sigurnost. Takav je bio Ubiparip, nigde ga nije bilo po dolasku u klub, a kad je najviše trebalo uvek je pogađao.

Novi Pazar nikad nije bio bliži izlasku na evropsku scenu.

- To je i moj san. Ne treba nikoga da pobedimo samo da odigramo makar jednu evropsku utakmicu. Još verujem da ćemo uspeti, jedino me brine što neću ispratiti ni duel sa Voždovcem. Kome trebaju utakmice bez gledalaca? – pita se Amar Ličina.