Usiljeni telefonski pozivi ka decenijama istom broju kultnog desnog beka Partizana i odnedavna klupskog skauta Milivoja Ćirkovića umalo nisu prerasli u ljudsko odustajanje, naposletku i esnafsko.
Jedared još i... kraj. Kad, s druge strane „žice” poznat i nadasve omiljeni glas oduzimača daha avgustovske noći 2003, u Njukaslu.
- Telefon sam zaboravio kod kuće, mrsko mi je bilo da se vratim... Bolje da jesam, celo popodne utrošiću na propuštene pozive – uz osmeh veli, džentlmenski pomirljivo.
Oduševljeno smo replicirali: sad nam je laknulo, istovremeno otkrili prvobitnu pomisao o smislenom ne javljanju zbog blamantne situacije u Partizanu.
- Neee... taman posla!
I, stvarno. Nikad nije bežao od novinara, naprotiv, uvek bio predusretljiv i dostupan bez obzira na aktuelni trenutak. Nekad bajkovit, nekad... kao danas – nelep.
- Partizan kome je u srcu, razumljivo, ne može da bude zadovoljan rezultatima i bodovnim zaostatkom u borbi za drugu poziciju. Tek, što je Zvezda opet šampion!
Sportski sektor, uverava, preduzima konkretne poteze da bi promenio postojeće stanje.
- Sportski direktor Ivica Kralj sa saradnicima svakodnevno razgovara sa stručnim štabom i fudbalerima, dozirano amortizuje opterećenja i relaksira u ovakvim prilikama uobičajenu napetost. Sve zarad lakšeg vraćanja na dane kad su jesenas egal igrali s Kelnom i Nicom, sad... kao s vezanim nogama!?
Misao je okončao već od upotrebe izlizanom konstatacijom: momci nisu zaboravili da igraju fudbal, apostrofiravši preveliko psihološko opterećenje kao ključan razlog umnoženih neuspeha. Što je u trenu iznedrilo opasku: ako nije do igrača, onda jeste do trenera.
- Krivica je podjednaka, otud bi odgovorno bilo da zbiju redove i večeras izdignu iznad turobne situacije, prevaziđu sebe i pobede Zvezdu. To je suština, dakle, glavna stvar da stoput danas ponove: znamo da igramo fudbal, potom kroče na teren silno motivisani i pruže sve od sebe.
Rezervisaniji je bio u proceni Duljajevog (ne)snalaženja na klupi.
- Duki je okej, nije problem... već nesklad između neadekvatnih rezultata i potrošnje njegove enormne energije. Stvari, nadam se, nabolje bi trebalo da krenu od večerašnje utakmice, njegov rad dođe do izražaja.
Pregršt takmičarskih detalja zavisiće ne samo od ishoda 170. večitog derbija.
- Nama su sve utakmice jako bitne, kolokvijalno rečeno: svaka je kvalifikaciona. Čukarički i TSC igraju izvanredno, Vojvodina se bodovno izjednačila. Teško biće, opet, nada poslednja umire... Samo da večeras odigraju muški, pobede. Moral i reputaciju podignu na viši nivo, krenu uzlaznom putanjom. Potom, sve biće mnogo lakše u borbi za plasman na evroscenu.
Optimizam zasniva na izanđaloj floskuli, doduše folklornoj uoči večitog derbija.
- Nikad trenutna forma i plasman nisu presudno uticali na konačan ishod, štaviše, neretko je pobeđivao slabije kotirani. Hoće i večeras, priželjkujem zdušno ha, ha...
Energičan odgovor je izmamilo pitanje: šta ukoliko ne bude bilo po njegovom.
- Tako neću da razmišljam već o pobedi, isključivo. Bez obzira na Zvezdinu rasterećenost i neimanje primarnog rezultatskog pritiska. Prestiž je u fokusu, prvenstveno.
Ništa manje i nama, naravno.
BEZ KAJANjA ZBOG POVRATKA U PARTIZAN
Jeste li se pokajali zbog angažovanja u sportskom sektoru Partizana, u istorijski delikatnom trenutku?
- Ne... zašto?! Partizan volim i meni je čast što sam deo porodice, a tad ne postoji pravo i krivo vreme za dolazak. Prihvatio sam da pomognem, ako sam nepotreban mogu i danas da napustim klub.
Šta ste dosad kao skaut uradili, opipljivo?
- Sve što se zahtevalo i očekivalo od mene, prevashodno u pronalaženju talentovanih i kvalitetnih igrača. Pomno pratimo pedesetak, videćemo sa stručnim štabom šta nam valja činiti u prelaznom roku.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
