Tri sećanja na Švabu

Svaka smrt je prerana kada su u pitanju ljudi kao što je on. U ponedeljak 1. maja se navršava godinu dana od kada je na put bez povratka otišao Ivica Osim, poslednji selektor reprezentacije SFRJ. Svi su bili potreseni kako zbog smrti fudbalske legende. Sada kada ga nema, ostao je niz dragih uspomena.

Septembar 1988. Ne znam da li sam imao „tri velika odmora” kao honorarni saradnik beogradskog „Sporta” gde sam počeo pomalo da „piskaram” zamenivši nekada poznatog košarkaškog sudiju Gorana Radonjića, kada je moj novinarski otac, jedini i najdraži, nikad dostignuti učitelj Batan Kočović, otišao na godišnji odmor. U naredne dve sedmice sam pratio celokupan sarajevski sport.

Jedno popodne me iz redakcije iz Beograda nazvao tadašnji urednik fudbalske redakcije Milorad Vučinić i rekao: „Milorade, Željo i Sarajevo su očajno startovali. Napravi temu, nađi oba trenera, popričaj sa njima i zovni Švabu neka ti on kaže zašto je sarajevski fudbal upao u krizu. Raspiši se slobodno. Imaš pola strane, a ako treba i više”.

Dobih prvi ozbiljniji radni zadatak i broj telefona u to vreme novog selektora Jugoslavije Ivice Osima. Bože, kako sam se uplašio. Celu noć nisam oka sklopio. Kako da zovnem selektora, šta da mu kažem, hoće li uopšte pristati da razgovara sa tamo nekim početnikom „novinarčićem”, klincom koji mu se kao dečak divio gledajući njegove igračke bravure, kako da se predstavim...

Sve su to bila pitanja koja mi nisu dala mira. Drhtao sam k’o pihtija kada sam nazvao Švabu. Ni danas ne znam kako sam objasnio ko sam i šta mi treba. Znam samo da je bio sasvim „OK” i da mi je rekao: „Željo sutra u pet ima trening na Grbavici. Dođi pa ćemo popričati”.

I došao je taj dan kada sam i zvanično upoznao Ivicu Osimu. Tada smo se prvi put i rukovali. Seli smo na klupu za rezervne igrače i počeli razgovor. Već iz prve se videlo koliko je moj strah bio neosnovan. Ustvari to nije bio razgovor već njegov monolog. Nije pričao samo o fudbalu, već o sarajevskom mentalitetu, šta znači selektirati tim, napraviti igru, nerazumevanju...

Kada smo završili priču, nasmejao se i rekao:

„Što si se tako uplašio. Ne ujedam. Ako hoćeš da budeš dobar novinar onda moraš uvek da imaš jasan stav i da se ne plašiš ko god da ti je sagovornik. Tako je i u fudbalu, ako se plašiš rivala onda je bolje da i ne igraš utakmicu. Izgubio si u startu”, reče mi Švabo, a ja upamtih za ceo život.  

Samo blagorodni ljudi mogu već iz prve da vas osvoje. Iskren, razuman, mudar, mnogostruka i bogata ličnost, čovek sa jasnim stavom. To sam zaključio već posle prvog razgovora.

Juni 1992. „Vlakom bez voznog reda”, sredinom aprila te godine dođoh u Beograd i u narednih mesec i jače sam se svakodnevno viđao sa Osimom. Švabo je tih dana potpisao ugovor sa Panatinaikosom. Tim povodom FSJ je u prostorijama na Terazijama organizovao koktel u njegovu čast. Videli smo se dan ranije i rekao mi da obavezno dođem.     

Bila su to siva i tužna vremena u našim životima. Rat u rodnom nam gradu tih dana nas je posebno zbližio. Svakodnevno smo razmenjivali informacije koje su stizale iz Sarajeva. Svaku vest smo zajednički komentarisali. Lepih skoro da nije bilo, a ako bi stigla bile su retke kao praznik. Nigde dobra, ni u snu da ga usniš. Zato mi je njegov odlazak u Atinu strašno teško pao.

Malo sam zakasnio na to druženje i čim stigoh Švabo mi klimnu glavom da odem u njegovu nekadašnju „kancelariju” što sam i učinio. Čim smo ušli pitao me: „Mićo, kakvi su ti planovi? Jel’ ostaješ ovde ili ideš negde dalje?” Brzo mu odgovorih: „Dok su mi roditelji u Sarajevu ne idem nigde. Odavde mi je najlakše da im šaljem pakete”.

Švabo reče dobro i nastavi.

„Kada se smestim u Atini, zovem te da ti dam broj i da javljaš šta ima u Sarajevu. Ako ti zatreba bilo šta reci slobodno. Nemoj da ti zafali para kada budeš slao pakete. Ako nema mene tu je Slobo (Švabin pašenog gde je živeo dok je trenirao Partizan). Zovi njega i čuvaj ono lepo dete. Čujemo se za tri-četiri dana”, reče Švabo, a meni se nakupi nekakva voda u očima.

Tih dana mi je sve u životu išlo nizbrdo. Kada sam izašao znam samo da su mi u stubištu kočnice popustile i da sam brisao suze koje su same lile. Plakao sam k’o siroče.

Maj 1994. U to vreme sam bio noćni urednik u sportskoj redakciji Ekspres Politike. Svaku noć sam dolazio kući između jedan i dva. Jednu noć me sačekala supruga i rekla: „Zvao te Švabo. Čini mi se da nije bio raspoložen. Budi kući između 11 i 12. Zvaće te”.

Što bi stare Sarajlije rekle Švabo je bio naš „i paša i vladika”. Zato me razgovor sa njim uvek veselio i umirivao. Po običaju smo prvo pričali o Sarajevu i našoj raji, jednom zajedničkom drugaru sa malog fudbala koji je tih dana poginuo. Odjednom me Švabo iznenadi pitanjem:

„Znaš da se u Atini igra finale Lige šampiona Milan – Barselona. Hajde dođi, bićeš moj gost”, a na moj odgovor da ne mogu jer nemam nikakvih dokumenata osim izbegličke legitimacije, on je nastavio: „Nazvaću ja Batu i Pivketa da ti to srede. Ne treba ti ništa, ni lova. Samo dođi, moj si gost. Dolaze Bato i Miljan i ja ću sve sa njima da dogovorim”. 

Teško je shvatiti, a kamoli napisati šta sam u tim trenucima osećao. Nisam mogao da verujem da me čuveni Švabo, idol iz dečačkih dana, nekadašnji selektor Jugoslavije zove da budem njegov gost u Atini. Kakav je ko po srcu i po duši to mi merimo. Takve stvari se nikada ne zaboravljaju.

Po treći put sam se uverio koliko je Ivica Osim dobar čovek. Nije bilo apsolutno nikakvog razloga da me zove na tu utakmicu, ali me ipak pozvao. Naravno, da nisam prihvatio poziv, ali ne samo zbog nemanja pasoša, već što sam hronično bio „dekintiran”. Stid me bilo da bez dinara idem na fudbalski spektakl.

Zbog svega napisanog uvek sam imao poseban osećaj zahvalnosti i poštovanja prema Ivici Osimu. Mislim da količina novca ne pravi bitnu razliku među ljudima. Možda je razlika u tome šta jedu i piju, koji auto voze, gde žive. Moral određuje ljude. Čovek u životu svašta uči i nauči, ali su baš retki oni koji nauče ono najvažnije, a to je kako biti i ostati častan celi život, sa što više dostojanstva ostariti i što pristojnije umreti. Švabi je i to pošlo za rukom. U svetu gde mrtve prebrzo zaboravljaju on je uspeo da ostane prisutan.