Три сећања на Швабу

Свака смрт је прерана када су у питању људи као што је он. У понедељак 1. маја се навршава годину дана од када је на пут без повратка отишао Ивица Осим, последњи селектор репрезентације СФРЈ. Сви су били потресени како због смрти фудбалске легенде. Сада када га нема, остао је низ драгих успомена.

Септембар 1988. Не знам да ли сам имао „три велика одмора” као хонорарни сарадник београдског „Спорта” где сам почео помало да „пискарам” заменивши некада познатог кошаркашког судију Горана Радоњића, када је мој новинарски отац, једини и најдражи, никад достигнути учитељ Батан Кочовић, отишао на годишњи одмор. У наредне две седмице сам пратио целокупан сарајевски спорт.

Једно поподне ме из редакције из Београда назвао тадашњи уредник фудбалске редакције Милорад Вучинић и рекао: „Милораде, Жељо и Сарајево су очајно стартовали. Направи тему, нађи оба тренера, попричај са њима и зовни Швабу нека ти он каже зашто је сарајевски фудбал упао у кризу. Распиши се слободно. Имаш пола стране, а ако треба и више”.

Добих први озбиљнији радни задатак и број телефона у то време новог селектора Југославије Ивице Осима. Боже, како сам се уплашио. Целу ноћ нисам ока склопио. Како да зовнем селектора, шта да му кажем, хоће ли уопште пристати да разговара са тамо неким почетником „новинарчићем”, клинцом који му се као дечак дивио гледајући његове играчке бравуре, како да се представим...

Све су то била питања која ми нису дала мира. Дрхтао сам к’о пихтија када сам назвао Швабу. Ни данас не знам како сам објаснио ко сам и шта ми треба. Знам само да је био сасвим „ОК” и да ми је рекао: „Жељо сутра у пет има тренинг на Грбавици. Дођи па ћемо попричати”.

И дошао је тај дан када сам и званично упознао Ивицу Осиму. Тада смо се први пут и руковали. Сели смо на клупу за резервне играче и почели разговор. Већ из прве се видело колико је мој страх био неоснован. Уствари то није био разговор већ његов монолог. Није причао само о фудбалу, већ о сарајевском менталитету, шта значи селектирати тим, направити игру, неразумевању...

Када смо завршили причу, насмејао се и рекао:

„Што си се тако уплашио. Не уједам. Ако хоћеш да будеш добар новинар онда мораш увек да имаш јасан став и да се не плашиш ко год да ти је саговорник. Тако је и у фудбалу, ако се плашиш ривала онда је боље да и не играш утакмицу. Изгубио си у старту”, рече ми Швабо, а ја упамтих за цео живот.  

Само благородни људи могу већ из прве да вас освоје. Искрен, разуман, мудар, многострука и богата личност, човек са јасним ставом. То сам закључио већ после првог разговора.

Јуни 1992. „Влаком без возног реда”, средином априла те године дођох у Београд и у наредних месец и јаче сам се свакодневно виђао са Осимом. Швабо је тих дана потписао уговор са Панатинаикосом. Тим поводом ФСЈ је у просторијама на Теразијама организовао коктел у његову част. Видели смо се дан раније и рекао ми да обавезно дођем.     

Била су то сива и тужна времена у нашим животима. Рат у родном нам граду тих дана нас је посебно зближио. Свакодневно смо размењивали информације које су стизале из Сарајева. Сваку вест смо заједнички коментарисали. Лепих скоро да није било, а ако би стигла биле су ретке као празник. Нигде добра, ни у сну да га усниш. Зато ми је његов одлазак у Атину страшно тешко пао.

Мало сам закаснио на то дружење и чим стигох Швабо ми климну главом да одем у његову некадашњу „канцеларију” што сам и учинио. Чим смо ушли питао ме: „Мићо, какви су ти планови? Јел’ остајеш овде или идеш негде даље?” Брзо му одговорих: „Док су ми родитељи у Сарајеву не идем нигде. Одавде ми је најлакше да им шаљем пакете”.

Швабо рече добро и настави.

„Када се сместим у Атини, зовем те да ти дам број и да јављаш шта има у Сарајеву. Ако ти затреба било шта реци слободно. Немој да ти зафали пара када будеш слао пакете. Ако нема мене ту је Слобо (Швабин пашеног где је живео док је тренирао Партизан). Зови њега и чувај оно лепо дете. Чујемо се за три-четири дана”, рече Швабо, а мени се накупи некаква вода у очима.

Тих дана ми је све у животу ишло низбрдо. Када сам изашао знам само да су ми у стубишту кочнице попустиле и да сам брисао сузе које су саме лиле. Плакао сам к’о сироче.

Мај 1994. У то време сам био ноћни уредник у спортској редакцији Експрес Политике. Сваку ноћ сам долазио кући између један и два. Једну ноћ ме сачекала супруга и рекла: „Звао те Швабо. Чини ми се да није био расположен. Буди кући између 11 и 12. Зваће те”.

Што би старе Сарајлије рекле Швабо је био наш „и паша и владика”. Зато ме разговор са њим увек веселио и умиривао. По обичају смо прво причали о Сарајеву и нашој раји, једном заједничком другару са малог фудбала који је тих дана погинуо. Одједном ме Швабо изненади питањем:

„Знаш да се у Атини игра финале Лиге шампиона Милан – Барселона. Хајде дођи, бићеш мој гост”, а на мој одговор да не могу јер немам никаквих докумената осим избегличке легитимације, он је наставио: „Назваћу ја Бату и Пивкета да ти то среде. Не треба ти ништа, ни лова. Само дођи, мој си гост. Долазе Бато и Миљан и ја ћу све са њима да договорим”. 

Тешко је схватити, а камоли написати шта сам у тим тренуцима осећао. Нисам могао да верујем да ме чувени Швабо, идол из дечачких дана, некадашњи селектор Југославије зове да будем његов гост у Атини. Какав је ко по срцу и по души то ми меримо. Такве ствари се никада не заборављају.

По трећи пут сам се уверио колико је Ивица Осим добар човек. Није било апсолутно никаквог разлога да ме зове на ту утакмицу, али ме ипак позвао. Наравно, да нисам прихватио позив, али не само због немања пасоша, већ што сам хронично био „декинтиран”. Стид ме било да без динара идем на фудбалски спектакл.

Због свега написаног увек сам имао посебан осећај захвалности и поштовања према Ивици Осиму. Мислим да количина новца не прави битну разлику међу људима. Можда је разлика у томе шта једу и пију, који ауто возе, где живе. Морал одређује људе. Човек у животу свашта учи и научи, али су баш ретки они који науче оно најважније, а то је како бити и остати частан цели живот, са што више достојанства остарити и што пристојније умрети. Шваби је и то пошло за руком. У свету где мртве пребрзо заборављају он је успео да остане присутан.