SEĆANjA - Džemal Hadžiabdić: Bila je velika čast nositi dres Veleža

Džemal Hadžiabdić pripada školi fudbala mostarskog Veleža koja se i danas pamti. Bio je brz, posedovao je dobru tehniku, a krasila ga je borbenost. Zato je toliko dugo i trajao. U svakom stvaralaštvu, dakle i u fudbalu, toj čudesnoj čaroliji, najvažnije je, već od početka, da ne budeš nalik ni na koga drugog, baš kakvi su bili izdanci čuvene mostarske škole, oličene u Veležu, a to se ponavljalo iz generacije u generacije. Tako je rođen i Džemal Hadžiabdić.

Nalik jedino samom sebi!

– Hvala vam što ste se setili mene, Nešto i ne volim da pričam za medije, davno sam ja igrao, ali moram priznati da me je vaš poziv prijatno iznenadio. Gledajući sa ove vremenske distance, igrao sam u nekom sasvim drugom vremenu – započeo je svoje kazivanje Hadžiabdić.

Pretpostavljamo da je u detinjstvu ili ranoj mladosti dobio nadimak „Čorba”.

– U Mostaru je tada bilo tako. Živeli smo po malim ulicama. Ja sam živeo u jednom malom sokaku i jedan čovek me video sa biciklom kako brzo vozim, pa je povikao: ’Vidite, kako je ovaj mali čorbast!’ Voleo sam da sretnem mostarskog umetnika Icu Voljevicu, boema i dobričinu. On je svom društvu objasnio da je moj otac bio šofer, radnička klasa. Rekli su mu da je čorba, pa sam i ja tako prozvan – pojašnjava Hadžiabdić.

U to vreme Velež je bio mio, pobeđivao je i klubove velike četvorke. Zanimljivo da pre 1981.,a on je tada već bio u inostranstvu, Velež ništa nije osvajao, iako je imao niz vrhunskih asova.

– Moj brat Mili, koji je igrao i u Hajduku, nedavno mi je rekao kako sam ja njemu bio veliki teg na leđima. Da svako spominje moju generaciju. Bila mi je čast biti u timu sa Marićem, Bajevićem, Vladićem. To su bili autoriteti, klupske legende. Današnje generacije ne mogu da shvate kakva su bila poštovanja tada. Igrati u tom takmičenju gde su Džajić, Aćimović i ostali. Nikada se to vreme ne može izbrisati i zaboraviti – govori Džemal Hadžiabdić.

Rođen u Mostaru, 25. jula 1953. godine, za Velež se vezao sa desetak godina i sve do 1980. bio je veran „rođenima”. Odigrao je za klub iz Mostara 408 utakmica.

– Svi ljudi negiraju vreme u kojem smo ja i moja generacija nastupali. Međutim, to je najlepše vreme u kojem sam ja živeo. Igrao sam onda kada su bili najbolji igrači i nastupao sam u najboljoj ligi, jugoslovenskoj ligi – tvrdi Džemal Hadžiabdić.

Ne skriva da nije imao pozive Zvezde, Partizana, Hajduka ili Dinama.

– Nisam imao potrebe da odem iz Veleža. Toliko je tada bilo dobrih igrača. Bilo je teško preći u te klubove. Nisam ni pomišljao otići iz Veleža gde sam se osećao jako ugodno. Nije se moglo tada bez Mostara.

Prešao je u velški Svonzi Siti i 1983. okončao karijeru. Ruku na srce, nekako prerano.

– U Svonzi Siti otišao sam 1980.godine. Trebao sam preći u Lion, tada je legenda tamo bio Ljuba Mihajlović. Međutim, našao sam se poslednjih godinu ili dve u povredama i izvan forme, ispao sam iz reprezentacije. Posle svega teško je bilo izaći iz krize i preći u Real i druge velike klubove. Nisam završio ni u Lionu nego u Svonzi Sitiju. Ušli smo u najviši rang i na taj način ostvario sam internacionalnu kariejru – obrazlaže Hadžiabdić.

Posvetio se trenerskom pozivu, vodio je katarske Al Itihad i Al Vakru, bio je i selektor te zemlje.

– Trebao sam biti pomoćnik Duška Bajevića u reprezentaciji BiH, ali na vreme sam shvatio kada trebam da se povučem. Neke odluke su teške. Vodio sam više klubova, stekao brojne prijatelje i saradnike. Nemam za čim da žalim. Poslednja utakmica vam je „CV” i to je tako. Sada sam u Mostaru, Velež je moj klub i uvek što mogu da pomognem savetima, ja sam tu – govori on.

Hadžiabdići su tipična fudbalska porodica.

– Mi smo iz Vakufa. Majka je iz Nevesinja. Enver Hadžiabdić mi je u srodstvu. Kasnije smo se zbližili. Trebao sam ići na Mundijal u Nemačkoj , 1974 .godine, ali povredio sam se. Reprezentacija je trebala da odigra prijateljsku utakmicu sa Veležom u Čapljini, i slomio sam prst. Dan kasnije trebao sam ići u Beograd, pa u Nemačku. Ja sam bio povređen, otišli su Enver Hadžiabdić i Luka Peruzović. Uspeli su, ali nesreće u sportu nisu retkost. To je razlog, povreda je htela, da ne postignem više. A, rođeni brat Mili je ostvario vrhunsku karijeru – obrazlaže Džemal.

Velež u poslednje vreme igra dopadljivo, ali od klubova iz nekadašnje zajedničke zemlje jedino zagrebački Dinamo i Crvena zvezda kolo vode, ostali nisu ni bleda senka fudbalskih porodica ondašnjih. Možda bi kakva regionalna liga, po uzoru na košarkaše, rukometaše i vaterpoliste stanje učinila boljim.

– Imam osećaj da ste veliki nostalgičar. Teško da se može ostvariti takvo takmičenje. Mi smo svi tvdroglavi. Družimo se, pomažemo se, ali kada treba biti konkretan onda nešto škripi. Bivši jugoslovenski prostori jako su talentovani za fudbal, ali ne znam da li će moja generacija dočekati jedno takvo takmičenje. Nije još vreme sazrelo, ali se nadam da hoće. Bili bi klubovi kvalitetniji, reprezentacije uspešnije. Ne živim u prošlosti, ljudi idu napred, ovo je 21. vek, a mi tapkamo u mestu – zaključio je Hadžiabdić.

Šta reći posle svega, a da se čovek ne ponavlja već da uvek bude originalan. Možda baš mostarsko pravilo života i u fudbalu – sudbina meša karte, a mi igramo! Igramo kao što je to činio Džemal Hadžiabdić, pronoseći slavu svog grada Mostara i kluba Veleža širom Jugoslavije, a posle, kao reprezentativac, s kraja na kraj Evrope.

Takvi se, u originalu, kao on nikada ne zaboravljaju…